Marina Tadić: Prošla sam kroz pakao dok nisam pronašla sebe

20/11/2017 | 14:15

Poznata pevačica otvoreno govori o načinu na koji je iza sebe ostavila ružne epizode i iz svega izašla jača, odnosu s porodicom koja se teško privikava na njenu karijeru, radu s decom, što joj danas pruža najveću snagu i muškarcima s kojima se konstantno mimoilazi

Kao jedna od brojnih sanjara na ovom svetu, pevačica Marina Tadić (34) neprestano sanja o nečemu. Donedavno je maštala da održi svoj prvi solistički koncert u “Sava centru”, a sada te želje više ne deluju tako daleko, jer se priprema da ih ostvari naredne godine. Sanja i da se probudi u nekoj boljoj zemlji, gde će njen glas moći još jače da se čuje, gde će njena muzika još više doći do izražaja, a ako se u toj zemlji probudi i pored nekog stabilnog muškarca, koji će uspeti da razume bit njene ličnosti, tim bolje. Sanja da postane majka i probudi u sebi najlepša osećanja koja su rezervisana samo za dete, ali koje će moći da odgaja uz punu podršku svog partnera. U onim trenucima kada je delovalo da joj san nikako neće na oči i da je sve beznadežno, obratila se za pomoć stručnjaku i nije imala problem da o tome govori u javnosti. Zahvaljujući takvoj odluci, ona je danas jaka i samosvesna žena koja se ne plaši ničega. Takva je bila i u nastavku ovog intervjua, nije se ustezala da odgovori na bilo koje pitanje i pokazala je najtananije emocije ispod oklopa velike snage.

Tokom fotografisanja odavali ste utisak jake i moćne žene. Primećujete li tu osobinu kod sebe?

– Jesam jaka žena, ali kao takva, imala sam uspona i padova u životu. Znate, koliko god da je žena jaka, ona oslabi kada se zaljubi. Često sam i svojoj terapeutkinji govorila da bih mogla vladati svetom da mi nije tih emocija i ljubavi. Kada se usredsredim na posao, nema šta ne mogu da uradim. Nekada sam pokazivala krhkost i emotivnost, ali uvek sam u takvim prilikama bivala povređena. Zbog toga sam odlučila da to promenim dok ne naiđe prava osoba.

Gde je teže pronaći snagu – u emocijama ili na poslovnom planu?

– Morate biti jaki na oba polja, a u ovoj zemlji to je veoma teško za jednu ženu. Ako ste inteligentni i jaki, vi smetate. Zbog toga se odupirem stavu mase i svim trivijalnim stvarima. Slušam džez, čitam knjige, idem u pozorište, odrastala sam na neki drugi način, završila sam fakultet, imam mozak i uvek sam ga koristila.

Osećate li da ste žrtva predrasuda?

– Postoje predubeđenja prema ženama u ovom poslu generalno, ali to me ne čudi jer ima mnogo njih koje te predrasude i opravdavaju. Zbog toga idem već tri godine na terapiju, jer s tim stvarima dugo nisam uspevala da se izborim. Prošla sam kroz pakao dok to nisam uspela, u nekim trenucima sam i posustajala. Ne ljutim se kada mi kažu da sam ja zapravo jedna normalna i pametna osoba. To mi je satisfakcija i poruka da idem dalje.

Zbog čega je teško poverovati da pevačice mogu biti pametne?

– Kroz istoriju, pevačice su vekovima bile osobe koje su formirane u kafani i nisu bile dovoljno obrazovane. Ja sam počela kasno da pevam, sa 22 godine, a pre toga sam se dobro obrazovala. Već sam bila formirana ličnost i znala sam svoj put.

Pevačica ne krije da je prošla kroz težak raskid i da joj je trebalo vremena da ispliva iz tog ambisa

Kako jedna devojka koja sluša džez i ne pripada estradnom miljeu ipak završi upravo tu?

– To je slučajno bilo. Dok sam studirala, htela sam da sama zaradim neki novac, pa sam prodavala slike na svadbama, radeći u jednoj foto-radnji. Stoga sam stalno bila okružena muzičarima i oni su insistirali da zapevam nešto s njima. Kada je to čula, moja majka zamalo je doživela nervni slom. Ponavljala je da moram da završim fakultet, da budem obrazovana žena koja će biti primer drugim ljudima. Odgovorila sam joj da to mogu da postignem i kroz muziku. Otac mi je jedno veče kazao da ću, ako napustim fakultet, morati da se odreknem pevanja. Rekla sam mu da će videti kako sve mogu da postignem. Petkom sam u dva imala autobus iz Novog Sada, oko šest stizala u Valjevo, sređivala se i išla na svirke. U ponedeljak bih u pet ujutru išla nazad i stizala u osam na predavanje. Tada nisam imala automobil, već sam išla autobusom. Bila sam slomljena, ali imala sam veliku želju da pokažem ocu da ja to mogu i zaista sam uspela.

Posećujete li i danas geštalt terapiju?

– Da, ali ne tako često kao ranije. Jednom u mesec dana čujem se s mojom doktorkom, a imam i vežbe koje mogu samostalno da praktikujem. Savetujem i svoje drugare koji prolaze kroz teške momente da razmisle o takvoj vrsti terapije. Možete da probate problem da rešite sami, ali on se obično vrati.

Kako je došlo do odluke da krenete na te seanse?

– Priznala sam sebi da imam problem. Ljudi to često ne urade, već krivicu traže u drugoj osobi. Bila sam na homeopatiji zbog problema s disanjem koji me muči i dan-danas, jer sam imala neke operacije. Jedna žena homeopata rekla mi je da sam ja za geštalt jer sam imala u sebi mnogo strahova za koje nisam ni znala. Na primer, strah od mraka povezala sam sa strahom od samoće. Veoma sam teško komunicirala s ljudima i znala sam da to nekako moram da rešim. Za mene je opcija bila da ću ili poludeti ili da ću se smiriti. Prihvatila sam da smirim sebe i bez ikakvog straha otišla kod terapeuta.

Kažete da ste se za pomoć obratili zbog teškog prilagođavanja estradi, ali da li je tu bilo i razloga emotivne prirode?

– Uopšte, ja sam žena koja je veoma teška, vrlo sam isključiva, nisam bila sposobna da se prilagodim. Prolazila sam tada kroz težak raskid, a bila sam opterećena i pomenutim stvarima oko karijere. Tonula sam, a nisam htela da promenim ništa. Deset godina nisam htela da se skinem pred kamerama, da budem seksi, a onda mi je terapeutkinja rekla da nema razloga za takvu nelagodnost, da je i Bijonse žena koja sjajno izgleda i izađe u nekom trikou i igra. Može i u tome da se pronađe neka sredina.

Da li je strah od obnaživanja u javnosti bio vezan i za strah od osude vaših roditelja i okoline?

– Uvek sam gledala da nekoga ne osramotim, da svoju porodicu ne dovedem u neprijatnu situaciju. Moji roditelji žive u Valjevu, sredini u kojoj se još ne prihvataju neki svetski standardi. Najpre nisam želela da samu sebe kompromitujem, a takođe, plašila sam se i šta će reći drugi ljudi. Međutim, shvatite da kada sve to prođe, vi ostanete sami. Na kraju će vam svi oprostiti, ali ne smete da izneverite sami sebe. Verujem da ipak nisam osramotila ni roditelje ni sestru i da svi možemo da izađemo na ulicu uzdignute glave.

Kakav je vaš odnos sa mlađom sestrom Katarinom?

– Nas dve smo potpuno suprotne ličnosti. Ona je biolog, magistar i sada se sprema za doktorat. Kao klinke dosta smo se svađale, to je bila katastrofa. Četiri godine je mlađa i uvek me je cinkarila, jer ja sam bila u pubertetu, a ona još uvek mala pa je lako dolazilo do koškanja. Kasnije se sve to sredilo kada smo sazrele i borimo se jedna za drugu. Međutim, ona ne voli posao kojim se ja bavim i gnuša se svega toga. Živi u nekom sasvim drugom svetu. Kada je pitaju za mene, ona se postidi, nikada nije mogla da ukapira to što radim niti da se ponosi mojim uspehom, dok sam ja uvek ponosna na ono što ona radi. To me je pomalo bolelo, jer ipak ja nisam bila deo te većine koje se ona gnuša, već sam imala sopstveni put. Ona danas kaže da se ponosi mnome, ali da to ne ističe. Mi smo veoma teške, zatvorene žene, mada je ona gora od mene.

Ispunili ste obećanje i završili fakultet, ali da li se vaša porodica skroz pomirila sa profesijom koju ste izabrali?

– Moja majka nikada se nije pomirila s tim što ćerka želi da joj bude pevačica. Želela je da budem doktorka ili profesorka. Moja sestra je doktorka, a ja ću sigurno jednog dana biti profesorka jer sam već počela da se angažujem oko dece. Osnovala sam prvi srpski Savez za decu sa smetnjama u razvoju, u okviru kojeg imamo škole u mnogim gradovima Srbije. Veoma je ružna i tužna pozicija dece sa smetnjama u razvoju kod nas. Želimo da se ta deca druže, imaju osećaj pripadnosti i sreće. Borba za decu vratila mi je energiju i snagu za rad u ovoj zemlji.

Odakle u vama tolika ljubav prema deci, a još uvek nemate svoju?

– Oduvek me je ispunjavao rad s decom. Još otkako sam upisala Fakultet za fizičku kulturu angažovala sam se u školici plivanja, a kasnije radila u osnovnoj i srednjoj školi. Mislim da je rad s njima najzdraviji rad. S tom ljubavlju se ili rodite ili ne. Pritom sam veoma emotivna, a pošto među tom decom ima dosta socijalnih slučajeva, mi smo njima obezbedili i hranu i opremu. Kada vidim da deca nemaju osnovna sredstva za život, srce mi se cepa.

Sigurno biste i sami želeli da postanete majka. Razmišljate li o trenutku kada će se to dogoditi?

– Zaista ne. Jednostavno, kada se bude pojavio muškarac kakav mi odgovara, desiće se i dete, ali time se ne opterećujem. Čak i ako se ne bude dogodilo, nemam strah od toga. Danas sam žena koja je pobedila sve svoje strahove i ako to nije za mene, znači da je moj put drugačiji. Imam svoju misiju na ovom svetu, ispunjena sam. A kada sam takva, dočekaću i nekog muškarca uz kojeg ću moći da ostvarim sve druge želje.

Pomenuli ste težak raskid kroz koji ste prolazili. Kako ste prevazišli patnju i kako zaboravili bivšu ljubav?

– Jedino i isključivo radom na sebi i jačanjem svoje ličnosti. Verovatno u nekom periodu posle raskida nastavite da volite tu osobu, ali to morate da stavite po strani i gledate kako da ojačate sebe. Morate da se “očistite” od te osobe i budete potpuno novi i spremni za narednu koja vam je na putu. Treba da budete otvoreni za novu ljubavu inače ćete stalno vući repove iz prošlosti.

Da li ste, kao ojačana žena, podigli kriterijume kada je reč o muškarcima?

– Ne znam kako bih više mogla da ih podignem nego što već jesu. Verovatno bi mi jedino odgovarao predsednik države (smeh). Ma, treba samo da bude normalan, zdravog razuma, čovek koji nije oštećen, da bude ostvaren kao ja, da ga nije sramota da zasuče rukave i radi, da se budi sa zdravim idejama, zdravim mislima.

Treba samo da bude normalan, ali koliko je to teže nego što zvuči?

– Naravno da jeste, jer svi su nekako oštećeni u borbi sa svakodnevnim životom. Na putu su vam razni ljudi zbog kojih malo zastranite, pa pretpostavljam da je jakim samosvesnim muškarcima, takođe bilo teško na svom putu i verovatno su i oni prolazili kroz neke terapije. Ali sada kada smo ih prošli, smeši nam se duga.

Neke žene su spremne da imaju dete i bez muškarca, vidite li sebe u toj ulozi?

– Apsolutno ne, nikada nisam želela da budem samohrana majka. Odrasla sam u zdravoj porodici koja je imala i majku i oca i sestru i rođake. Nisu mi jasne žene koje kažu da dete rađaju za sebe. Kako za sebe? Dete treba da ima i oca i majku. Ne uklapam se u te zapadnjačke norme i surogat-ideje, u svemu sam tradicionalna osoba. Želim da moja deca odrastaju isto kao i ja. Ako budem imala dete, pripremaću ga za svet u kojem živimo, ali ću se postarati da ima normalno detinjstvo.

Boris PopadićPetar Đorđević, Miloš Nadaždin, Antonio Ahel/ATa Images

Još iz rubrike