Maja Nikolić: Suprugu pripada celo moje srce

Jedan minut može da nam promeni život u svakom smislu, onih pet koje svi čekamo takođe, da ne govorimo o sto pedeset minuta u koje nekada može da stane životna priča obeležena minutima sreće i beskrajne radosti, ali i tuge za onim minutima koji su za sobom ostavili setne uspomene. Sto pedeset minuta bilo je dovoljno za ovu priču, živopisnu, emotivnu, iskrenu, vedru i optimističnu, oslobođenu montaže i čitanja između redova, lišenu statusa poznate ličnosti i lažnog glamura, do sada neizgovorenu, obojenu dečijim osmehom u očima i iskonskom ljubavlju majke, snažnom i bezrezervnom ljubavlju žene i temama koje su nam pomogle da možda više nego ikad upoznamo jedno od najharizmatičnijih i najpopularnijih TV lica u zemlji iza čijeg šarma se krije jednostavna, prirodna, otvorena ali vrlo kompleksna osoba. Maja Nikolić je sto pedeset minuta posvećenih magazinu "Story" iskoristila na svoj način, otkrivajući mnogo o sebi, svom životu i porodici, karijeri i nekim samo njenim minutima koji su je učinili takvom kakva jeste, pre svega srećnom i nasmejanom ženom.

Da li minuti glamura na ekranu mogu da zamene minute realnog života?

- Meni je ta priča potpuno smešna u ovoj zemlji. Kada bi taj naš nazovi glamur pratile neke stvari koje se pod tim u svetu podrazumevaju, mogli bismo da pričamo o nekoj razlici između nas koji se pojavljujemo na televiziji i drugih ljudi. Moj posao je običan i nikada nisam pomislila da je to nešto nerealno, nešto više od karijere. Imam veliku privilegiju da radim ono što volim i što mi ispunjava dušu, zbog čega sam veoma srećna i zahvalna, ali o nekim drugim aspektima ne razmišljam, jer taj glamur su ponekad samo trenuci, to nije suština. Znam da se ljudi grčevito bore za ekran i etar i da mnogima pet ili deset minuta na televiziji popunjavaju praznine u privatnom životu, ali ja nikada nisam imala potrebu za takvom vrstom borbe.

Znači li to da ste bili dovoljno zreli da vas popularnost ne ponese i zaslepi?

- Pa, kako može da me zaslepi? Ljudi me prepoznaju kada sam u samoposluzi, kad vodim decu da prime vakcinu i kad kupujem voće, kao i svaka druga žena. Stvar je odluke hoćeš li ti ta svetla privući na sebe u privatnim trenucima. Da li ćeš ih pozvati na dečji rođendan, na plažu na kojoj se kupaš, na svoje venčanje ili slavu. Svi pravimo sopstvene izbore i verujem kako je mnogo toga danas vrlo jasno i ne treba se zavaravati da su bilo koga fotografi negde slučajno slikali, posebno ne u ovoj zemlji.

Često kažemo da čekamo svojih pet minuta u životu i karijeri. Da li su vaših pet minuta bili dovoljni za sreću ili ih još uvek iščekujete?

- Svojih pet minuta živim već dosta dugo, ne znam koliko će to trajati, ali ne mislim da nešto čekam ni da mi je nešto prošlo u životu i karijeri. Ovo mi je baš lepo doba. Kada sam postala majka, doživela sam najveću promenu u svom životu i tada su mi se kockice fantastično složile. Ne umem to da objasnim, ali u jednom trenutku postalo mi je potpuno jasno ko sam, šta hoću a šta neću. Valjda godine i iskustvo donesu čoveku tu privilegiju da bude načisto sam sa sobom i da se oseća dobro u svojoj koži i ja stvarno u ovom trenutku vodim vrlo pošten život u svakom smislu. Pronašla sam mir i postigla ravnotežu. Vrlo je dragoceno da budete stabilni, smireni i da nemate nekih preteranih trzavica. Želja mi je da tako i ostane.

Skoro dvadeset godina radite, ali televizija vas nije "potrošila". Kako ste se odbranili?

- Nije televizija da staneš i čitaš s promptera iako mnogi misle da jeste. Verujem da je ekran jedna ogromna lupa pod kojom se sve vidi, ko ume da vidi. Trudim se da svoj posao radim časno, u granicama u kojima mogu tako da radim. Nikada to nije bez kompromisa, ali oni se ne mogu izbeći. Nekada sam zbog druge strane medalje svoje profesije i zavidnih ljudi bila povređena i potpuno zbunjena, ali kad podvučem crtu, to je zaista njihov problem. Da sam drugačija, sigurno ne bih radila na ovaj način. Mislim da su stvari prirodno i lepo tekle u mojoj karijeri.

Nikada niste bili "otvorena knjiga" niti ste prodali svoj život medijima. Da li ste možda nešto izgubili zbog takve odluke?

- Nije bilo potrebe za tim i mislim da za to apsolutno nikakvu cenu nisam platila, jer svi imamo svoj karakter koji je naša sudbina, bez ikakve dileme. Ljudi će prepoznati ono što jeste ili niste jer vam život ide u smeru onoga kakvi ste. Ne mislim da bi sasvim otvorena knjiga bilo kome bila interesantna. Nisam ista prema svima, ali nisam ni od onih za koje nikad ne znaš šta ti misle i koji kalkulišu. Veoma sam tvrdoglava i neverovatno `talentovana` da mi neke stvari izlete kada ne treba, ali na tome radim. S druge strane, vraćamo se na ono da moraš sam sa sobom da budeš načisto u svakom pogledu, tako da neke cene vredi i platiti.

Može li jedan minut da promeni život i na koji način iz vašeg iskustva?

- Može da ga promeni potpuno i da vas i te kako osvesti i upozori koliko su neke stvari važne i koliko bi traumatično bilo da ostanete bez njih. Jedan minut može da promeni i vašu ličnost, u smislu da vam usadi neke brige i strahove, ali i da vam promeni život na najlepši način. Minut je dovoljan za jedan susret ili prepoznavanje s partnerom ili nekim divnim ljudima koji vam ulepšaju i obogate život.

Koji minuti su vas najviše obeležili u životu i na koji način?

- To su oni momenti zaslepljujuće sreće koje nikada ne zaboravljate. Imala sam ih mnogo, uz tri najveća. S druge strane, postoje i oni koji su za sobom ostavili tugu. Prva slika pri pomisli na takve trenutke jeste moje rodno Sarajevo i prijatelji od kojih me je život razdvojio. Tamo sam živela do svoje osamnaeste godine, u porodici iz koje sam ponela ogromnu vezanost i bliskost i taj grad me je u potpunosti obeležio. U Beograd sam došla kao formirana ličnost, obeležena ljudima, muzikom koju sam slušala, životom koji sam vodila i humorom kojim sam bila napajana tokom svih tih godina u Sarajevu. Te uspomene čine me setnom.

Nosite li u sebi taj specifični bosanski sevdah i melanholiju?

- Nikada nisam slušala takvu muziku, ali kada mi, recimo, Božo Vrećo dođe u emisiju i otpeva nešto, neki damar u meni se i te kako pokrene. Postoji nasleđe koje je vezano i za Hercegovinu, odakle je moja majka. Kada sam na tom kamenu i kršu, osećam da moj identitet potiče odatle.

Koliko vas kao osobu definiše spoj setnog sarajevskog senzibiliteta i stamenosti hercegovačkog kamena? Nežnosti i snage?

- To i jeste neprestana borba. Morate da imate snagu. Život nas, pogotovo na ovom podneblju, neprestano stavlja pred neke izazove i u situacije kad morate biti jaki. Ono što nam preostaje jeste borba i moramo da imamo kamen i nežnost u sebi. Nežnost nam konstantno biva uvređena i povređena, ali moramo da guramo napred i da verujemo da postoji bolje sutra, jer inače koji je smisao.

Očigledno je da ste veoma emotivna žena iako to retko pokazujete i još ređe o tome govorite. Kakav je vaš unutrašnji portret u tom smislu?

- Volela bih da sam manje emotivna, bilo bi mi mnogo lakše i jednostavnije u životu, ali to je moja potreba da svima oko mene bude dobro i da svi svakog dana osećaju moju ljubav i pažnju. U jednom momentu prepoznala sam tu svoju osobinu i počela da je negujem, zato što mislim da je u redu i prema samoj sebi i prema drugima da ispunjavam svoju potrebu da volim i budem dobra žena, mama, prijateljica i sestra. Sada to vrlo svesno radim, a počelo je nekako iznenada iz moje potrebe da darujem ljubav ljudima koje volim.

Da li i suze ponekad oslikaju taj portret?

- Mislim da je lepo isplakati se i ne susprežem suze. Otkad sam postala mama, emotivnost me dotakne u nekim situacijama u kojima ranije nije, tako da plačem po svadbama, zbog emotivnih momenata u filmovima, nekada od neke lepote, ali i onaj drugi plač takođe je blagotvoran i mislim da je dobro da ga dopustimo sebi. Mnogo je bolje isplakati se nego konstantno sve potiskivati, kao dobro je, idemo dalje i u jednom momentu shvatiš da ništa nije dobro i onda više ne možeš ni da ideš dalje.

Kako satkati stvarnost od srećnih minuta i šta ih čini u vašem životu?

- Meni deca daju odgovor na to pitanje. Kad njih vidim, meni je sasvim jasno šta je život. Oni su mi sve na svetu i ta pitanja su kod mene prošla. Život jeste jedna misija da nam bude lepo, da njima bude lepo, da budu bezbedni i zdravi, da imaju lepo i stabilno detinjstvo. Suprug i ja uvek smo tu da ih podržimo i to je osnovna misija u mom životu oko koje više ne postoje dileme. Veoma sam srećna kada vidim u kakve ljude rastu moja deca, kako razmišljaju, biraju prijatelje i kakav odnos imaju prema nekim pojavama koje su loše u našem društvu. Zato imam sve manje briga u pogledu njih, iako strepim nad onim stvarima na koje ne mogu da utičem, kao i svi roditelji. Deca su neopisiva sreća i radost i niko vas neće izludeti kao oni, ali ja obožavam i te trenutke.

Kako prevazilazite one teške i bolne minute koji uvek najsporije prolaze? Da li ih delite s dragim ljudima ili se povlačite u sebe?

- Imam muža s kojim sam vrlo bliska i koji je uvek tu za mene, imam Natašu Miljković koja mi je kao rođena sestra, imam prijatelje koji su moja proširena porodica i oni mi pružaju ogromnu podršku u teškim trenucima pa sve prođe brže i bezbolnije, jer imam na koga da se oslonim. Često razgovaram s bliskim ljudima, čak i sa svojom decom o svojim dilemama i problemima. Mislim da sam najviše o tome naučila od svog supruga i hvala mu na tome, jer ranije sam bila mnogo zatvorenija. Ovako je svakako lakše, ali vrlo sam pažljiva kome se poveravam. Postoje ljudi s kojima ne delim ništa osim osmeha i moji ljudi s kojima delim sve.

Da li je u životu, kao na televiziji, važno ili lakše izmontirati samo najlepše minute ili je to zavaravanje?

- Čemu? Koga lažemo i varamo? Duboko verujem u to da čak i ljudi koji zavaravaju sebe imaju onaj trenutak kada su sami sa sobom i kada je sve jasno, jer u životu sve možete da promenite, osim istine i činjenica. Njih možemo da fingiramo pred drugima, ali kada zatvorite vrata svoje sobe, sve se zna. Znamo kakvi smo i ko smo, jesmo li bili dostojanstveni ili smo pali na ispitima dostojanstva, jesmo li bili čovek u svakom trenutku ili smo pali na ispitima čojstva. Čemu onda montaža? Ne verujem u to jer i u životu i na televiziji sve radim uživo, bez montaže.

Čini se da mnogo toga pojednostavljujete? Da li je to lakši i bezbolniji put ili naprosto iskrenost i realnost?

- Ne gledam jednostavno na sve. Kada analiziram nečiju ličnost, idem do najsitnijih detalja, ali mislim da se često pravi preterana fama oko nekih stvari koje su suštinski jednostavne. Postoje apsolutne stvari u životu. Ljubav je apsolutna stvar. Ne možeš nekoga malo ili mnogo da voliš. Ili voliš ili ne voliš. Prepoznavanje je takođe apsolutna stvar. Neke stvari činimo veoma komplikovanim, a ja, koliko god mogu, težim ka pojednostavljivanju.

Dugo ste u srećnom braku, imate troje dece i porodica je, čini se, suštinski razlog za osmeh koji nosite u očima. Šta ga iz dana u dan čini tako očiglednim?

- Stvar je prilično jednostavna kada imate partnera koji želi isto što i vi. Od mnogo faktora, pa i sreće, zavisi da li ćete se prepoznati i da li će to trajati, a evo u našem slučaju skoro dvadeset godina niko od nas dvoje nije promenio putanju, nije promenio viziju i emociju, mi i dalje gledamo u istom smeru i to je najvažnije.

Zbog čega je vaš suprug već toliko dugo druga polovina vašeg srca?

- On je celo moje srce zato što je to zaslužio, ali nije uvek bilo tako. Za mene je to bila jedna ozbiljna gradacija, ali on je sve pozicije koje ima kod mene apsolutno zaslužio, jer mislim da svaka žena neprestano posmatra svog muškarca i gleda kakav je on u određenim situacijama. Kakav je kada dobije dete, kakav je kada su stvari loše i kada su dobre, tako da sam danas potpuno sigurna kada kažem da je moj muž celo moje srce.

Šta najviše, pored neosporne ljubavi, cenite kod njega?

- To kakav je čovek. Volim njegove osobine, njegovu ličnost i karakter, volim kakav je prema drugim ljudima i to je ceo splet vrednosti koje zajednički delimo. Bilo je lako prepoznati se s nekim kada su stvari takve i to se ne menja. Volim kako se osećam kada sam s njim. Volim što sam i posle dvadeset godina srećna svaki put kad on dođe kući. Minut u avionu, kada smo se upoznali, bio je dovoljan za sreću za ceo život. Kod nas je to bilo baš tako i vrlo sam svesna koliko sam privilegovana i u isto vreme zahvalna. Često razmišljam o tome i uvek samo kažem hvala Bogu.

Osim porodice, šta čini vašu sreću daleko od kamera?

- Radujem se svemu što mi puni dušu i to su vrlo jednostavne stvari, kao što su lepa putovanja s porodicom i druženje s prijateljima. Najsrećnija sam kada mi dođe sestra iz Beča jer smo dugo razdvojene i teško mi je što nije tu i što me je njeno dete, koje ima dve i po godine, videlo desetak puta u životu, a trebalo bi da me viđa deset puta mesečno. To su neki momenti koji me bole, ali mi je i sreća kada oni dođu pet puta veća. Jako smo vezane, mama nas je tako odgojila i bila bih najsrećnija na svetu kada bi moji klinci sutradan imali takav odnos.