Jelena Bačić Alimpić: Promenila sam život jer sam bila nesrećna

Poznata spisateljica Jelena Bačić Alimpić otkriva da u kući koju je nedavno kupila na Fruškoj gori ima idealne uslove za pisanje, kako je njen brak imao velikih uspona i padova, kao i u kom trenutku je rešila da okrene novi list

U poslednjoj nedelji marta spisateljica Jelena Bačić Alimpić proslavila je 49. rođendan i objavila svoju novu knjigu “Kofer iz Berlina”. Kada je pitate kako bi nekome, ko nikada nije čitao ništa što je napisala, preporučila ovo izdanje, reći će vam:

– Ispričala bih mu da sam se usudila da ovom knjigom pomerim sopstvene granice, i lične i profesionalne. Dugo sam prikupljala građu, putovala sam i u Rusiju i u Nemačku, a još važnije je što sam skupila hrabrost da pišem o onome o čemu su pisali i nobelovci. Izmišljenu priču uplela sam u istinite istorijske okolnosti.

Nas je zanimalo i koliko je dugo nekadašnja voditeljka pisala ovaj roman i kako se osećala u trenutku kada su joj iz “Lagune” javili da je “otišao” u štampu.

– Uvek se u tim momentima osetim oslobođeno. Budući da sam kupila kućicu na Fruškoj gori, pisala sam mesec i po dana bez prestanka. Bilo je tu mnogo neprospavanih noći, emocija, davanja... To je bila “prva ruka” rukopisa, a onda je usledio rad sa urednicom Jasminom Radojičić, s kojom ranije nisam sarađivala. Iskustvo je neponovljivo. Dočekivala sam je na autobuskoj stanici, a onda vodila do te moje kućice, gde smo se i smejale i plakale. Kad krenem da joj čitam tekst, a to činim naglas da nam nešto ne bi promaklo, dešavalo se da se zaplačem i da ne mogu da se zaustavim. Onda ona uzme da čita, pa počne da plače.

Da li je “kućica na brdu” kupljena s namerom da se u njoj piše?

– To je moje “parče” mira i raja, u kome su članovi porodice i najbliži prijatelji uvek dobrodošli. Za takvim osamljivanjem čeznula sam proteklu deceniju. Naravno, otplaćujem ga, ali je neprocenjivo kada noću ne čuješ ništa osim šuma vetra u brezama i kada te bude ptice.

Zar se ne bojite da budete “daleko od sveta”?

– Čak su me i najbliže prijateljice pitale kako mogu da spavam, znajući da na kilometar od mene nema nikoga. Međutim, bojim se samo Boga. Nikome ništa ružno nisam učinila, nikome ništa ne dugujem, savest mi je mirna. Strah, zaista, ne osećam.

To zvuči hrabro, a upravo ta reč nalazi se i u rečenicama kojima se najavljuje “Kofer iz Berlina”. Napisali ste: “Bila je potrebna hrabrost da se ostane. Još veća - da se ode. Ona je znala šta mora da učini”. Jeste li vi hrabri?

– Neki bi rekli da sam hrabra, a neki da sam možda luda. Imam izuzetno visok, gotovo beskrajan prag tolerancije. Veoma dugo mogu da trpim na raznim poljima, ali kad se on pređe, “sečem” svaku vezu s prošlošću. Jednostavno krenem dalje, ma koliko to bilo bolno za mene.

Da li ste supruga, na početku braka, upozorili na tu svoju osobinu?

– Iza nas je dvadeset pet zajedničkih godina, što je veoma dug staž. Kad smo ga počinjali, govorio je da se od svih mogućih dama koje su mu se udvarale, a obično su to bile studentkinje medicine, on oženio “šizikom s televizije”. Interesantno je da sam s nekima od njih, danas doktorkama, u veoma dobrim odnosima. Kao i svaki brak, i naš je imao fantastične uspone i velike padove, ali sada, posle četvrt veka, mogu da kažem kako nemam boljeg prijatelja od njega, da deci ne bih poželela boljeg oca i da sam srećna što smo uspeli da ostanemo zajedno. Znamo koliko je to teško u ovim vremenima, pogotovo kad oboje imaju poslove koji podrazumevaju česta odsustvovanja od kuće.

Šta je, po vašem mišljenju, najteže u braku – izbeći rutinu, sačuvati sopstvenu ličnost, a prilagoditi se, biti veran, zadržati tolerantnost?

– Najteže je sve što ste nabrojali! Meni je bilo najteže da kažem: “Ne mogu, neću, ne želim”. To sam počela da radim tek pre dve godine. Naravno, niko me ni na šta nije terao, već je sve bilo moj izbor, ali žrtvovala sam se preko svake mere za porodicu. U jednom trenutku osetila sam da sam izgubila svoju ličnost, pa sam rekla: “Sad je dosta”. Verujem da su potrebne određene godine, tokom kojih se stekne iskustvo, da bi žena rekla: “Sve sam vam dala, ajde sad malo da nešto pružim sebi”. Nije to kriza srednjih godina, niti mislim na lude izlaske i lumpovanje, već na potrebu da se okrenem unutrašnjem ja, koje se vremenom izgubi, zaboravi, prepusti drugima. Neverovatno je koliko odluka da se kaže “ne” nailazi na razumevanje, a svaka od nas se boji da ga izgovori.

Pomenuli ste da je vaš suprug u šali govorio “oženio sam se šizikom”, a sigurno znate da bi mnogi baš taj izraz upotrebili komentarišući vaše ponekad vrlo atraktivno oblačenje, pirsing u nosu, tetovažu urađenu pre par meseci.

– Nemam razloga da se bilo kome pravdam, ali ništa nije urađeno iz hira. Od svoje dvadeset druge godine, koju sam provela u Kanadi, želela sam da uradim pirsing. Tada sam videla prelepu Indijku, koja je imala probušen nos. To mi se toliko dopalo da sam rekla da ću kad-tad to uraditi. Moja minđušica toliko je mala da se jedva vidi. Pre dve i po godine, šetala sam gradom s prijateljicom i ugledala studio za tetovažu. Uhvatila sam je za ruku i rekla: “Ovde ulazim”. Iako me poznaje “sto godina” uspela je da kaže samo: “Da li je moguće”? Tetovaža je želja moga sina, koji je prošle godine rekao da bi voleo da nas dvoje budemo povezani na još jedan način. Pitao me je da li hoću da istetoviramo isti motiv. Moj pristanak nije bio blanko, već je usledio posle njegovog odgovora na moje šta i zašto? Ostavio me je bez teksta objašnajvajući zašto želi da to bude drvo u obliku ptice. Rekao je “drvo, zbog toga što je simbol života, a ti si mi dala život. Ptica, jer simbolizuje slobodu, a ti si mi i nju dala”.

Šta na takve vaše zamisli kaže suprug koji, budući da je predsednik suda, verovatno ima konvencionalnije stavove?

– Činjenica je da smo vrlo različiti i da je on pragmatična, a ja umetnička duša. Međutim, nikada nije pokušao da mi uskrati slobodu izbora, naprotiv. Kada sam u četrdeset petoj godini dala otkaz, a imali smo “kredit na glavi” i školovali dvoje dece, rekao mi je samo: “Ako će to tebe učiniti srećnom, sve je u redu”. Beskrajno sam mu zahvalna zbog takvog stava, a uzvraćam mu istom merom. Taj princip važi i za decu. Kad mi je ćerka Dunja, dok je boravila u Holandiji, napisala: “Mama, zaljubila sam se u meleza”, odgovorila sam joj: “Ma, zaljubi se i u crnca, samo budi srećna”. Zaista to mislim. Svojoj deci pre svega želim svu sreću ovog sveta, a onda i da ispune svoje snove, da idu svojim putem, a ne onim kojim bi ih uputila njihova mama. Upravo to “najvažnije je da si ti srećna” meni je pružao pokojni otac i dan-danas majka. Naravno, izrazili bismo svoje mišljenje, a moj tata umeo je da kaže: “Ajmo na kućni savet”. Tada njih dvoje, brat i ja sednemo i o svemu razgovaramo. Taj model vaspitanja i ponašanja prenela sam na svoju decu.