Ivana Peters: Spremna sam za “lude godine” svoje ćerke

07/05/2018 | 14:00

U iskrenom razgovoru pevačica Ivana Peters otkriva da je njena ćerka Sara idealan tinejdžer prvenstveno zahvaljujući pričama njenog bivšeg muža, da su njih dvoje ostali dobri prijatelji, ali i da u njenom životu nema mesta za novog emotivnog partnera.

Pevačica Ivana Peters (43) nikada nije bila osoba koju ste ujutru viđali u dnevnim novinama, u vreme ručka na portalima, a uveče u nekoj televizijskoj emisiji. Ne možete je često sresti ni na gradskim dešavanjima, što ne znači da baš svaki poziv odbije, kao što ni njeno retko pojavljivanje u novinama nije odraz njenih loših odnosa s novinarima. Jednostavno, uvek je, kako sama kaže, imala svoj mikrosvet, u kome je uživala bez potrebe da ga deli sa svima. Punih 28 godina, koliko je na estradi, provela je kao članica bendova “Tap 011“, a potom “Negativa“. U decembru je prvi put objavila pesmu “Reci” kao solistkinja. Budući da je prošlo dovoljno vremena da se prikupe utisci i napravi poređenje, razgovor s njom počinjemo pitanjem da li joj je lepše sada kad nije deo kolektiva.

– Uvek je lepše u društvu, čak sam i sada radila s momcima iz ateljea “Trag”. Ovo nije posao koji možete da radite sami, a i volim razmenu mišljenja. Dario, koji je bio bubnjar u “Negativu”, istu ulogu ima u mom sadašnjem bendu. Muzika je stvar koja se deli s drugima. Sa svima s kojima sam radila i dalje sam u kontaktu, tako da nije isključena buduća saradnja.

Da li je uz novu pesmu došla i zaljubljenost?

– Uvek sam zaljubljena, volim svoje dete, muziku…

Nasmejete li se kad u tuđem intervjuu pročitate takav odgovor?

– O sebi sam svašta pročitala – glupo, izmišljeno, istinito… Zato kad čitam o drugima, ne verujem u to što piše, jer znam kako je bilo meni. Srećom, nisam baš zanimljiva tabloidima.

A post shared by Ivana (@ivanapeters) on

Jednom ste se udali, jednom razveli, živite mirno…

– Možda bi trebalo da doživim još neki infarkt ili da se ponovo udam i razvedem.

Udaja i razvod su mnogo bolja opcija.

– Stalno čitam da sam imala dva infarkta, a bio je jedan. Neko je pogrešno čuo, napisao, a ostali to stalno prenose. Dakle, bio je jedan infarkt!

Da li vas je neki posao zaobišao zato što su ljudi mislili da niste u dobroj fizičkoj formi?

– Ionako ljudi misle da sam neodogovorna, što više uopšte nije tačno. Nakon što sam rodila Saru, sve se promenilo. Kad s nekim treba da se vidim, obično dođem pre dogovorenog vremena, ali to kašnjenje je nešto što me prati, ne bez razloga, jer sam stvarno bila takva. Sada s time moram da se nosim.

Kada se setite tih dana šta sebi zamerate?

– Sigurno je da nemam kome da se izvinjavam, osim za sitnice poput „neko me je dugo čekao“. Nikada nikome nisam uradila, pa čak ni želela zlo. Ni sa kime se u životu nisam svađala. Ne bih mogla da nosim teret da sam nekome nešto loše uradila. Znam da je i to neka vrsta sebičnosti, jer u istoj meri brinem o tome da se neko zbog mene ne oseća loše, ali i da se ja sama tako ne osećam. Čini se da su u pravu oni koji kažu da nijedna odluka u životu nije potpuno nesebična.

Prebrzo smo skrenule s priče o ljubavi… Mislite li da je danas, kada imate mnoge čvrsto izgrađene stavove, teško pronaći srodnu dušu?

– Ne mogu da pričam o tome, jer nemam materijala za tu temu. No, ja o srodnim dušama pričam i kada govorim o svojim prijateljima.

Koliko imate dugogodišnjih prijateljstava?

– Mogu da ih nabrojim na prste jedne ruke. Imam mnogo poznanika, čak i veliki broj dragih ljudi, ali samo za četiri-pet osoba mogu da kažem da su mi u srcu. Mislim da je normalno da se ljudi s vremenom raščiste iz naših života. Neke je život odvukao na drugu stranu, gde se osećaju prijatnije ili je meni postajalo prijatnije negde drugde. Taj moj mikrosvet, uz porodicu, čine prijatelji za ceo život.

Da li se trudite ili je sticaj okolnosti zaslužan što je taj vaš mikrosvet i dalje poprilično udaljen od očiju javnosti?

– Moguće je da su me neki mediji pogrešno shvatili u vreme kada sam odbijala da se pojavim u emisijama koje nemaju veze s muzikom. Nisam htela da budem prisutna iz pogrešnih razloga, a onda su ljudi navikli da budem „off“, pa kad sam uradila singl i želela da se aktiviram, smatrali su da mi nije stalo da se pojavim. Želim da im stavim do znanja da sam tu, a da pritom ne budem napadna.

Vaša ćerka uskoro će napuniti dvanaest godina, pokazuje li znake tinejdžerskog ponašanja?

– Taj period odrastanja poznat mi je vrlo dobro, jer sam takoreći juče bila tinejdžerka, pa znam kako se u tim godinama razmišlja. Dobro, šalim se, ali mi je zaista zabavno kad primetim da ona misli da je meni sve to nepoznato i da ništa ne kapiram. Vrlo otvoreno pričamo o svemu, a neke teme smo i njen tata i ja s njom prošli možda i pre vremena. Sara je toliko inteligentna i samosvesna da je došla dotle da svojim drugaricama deli savete. Nedavno je jedna njena drugarica, na društvenoj mreži, sa znatno starijim muškarcem imala prepisku koja nije bila na mestu. Sara mi je to odmah ispričala, pa sam pozvala njene roditelje i sve je bilo u redu. Nije se desilo ništa strašno, ali meni je bilo interesantno što je ona toj svojoj drugarici održala predavanje u stilu: „Kako si mogla da to ne kažeš svojoj mami, bolje da se ona ljuti na tebe nego da se nešto desi?“. Slučajno sam je čula kad je to govorila. Samo sam stala i ćutala, srećna što to nije bilo ponavljanje mojih reči, već njen rezon.

A post shared by Ivana (@ivanapeters) on

Budući da ste vrlo mladi postali deo muzičke scene, da li ste bili suočeni sa situacijama u kojima vam je bila potrebna zrelost o kojoj govorimo?

– Bila sam potpuno zaštićena, jer su uz Gocu Tržan i mene bili i menadžer Gane Pecikoza i momci iz “Tapa”. Bez obzira na to koliko smo nas dve bile šašave ili provokativne, nismo doživele nijednu neprijatnost, niti je bend imao incidenata zbog nas. Dok sam bila u osnovnoj školi, dešavalo se da nam, dok smo u parkiću, priđe odrastao čovek i pita da li hoćemo da radimo foto-sešn. Znale smo da treba reći: „Hvala vam, ali ne želimo“ i da se udaljimo. To se dešavalo upravo u godinama u kojima je sada Sara ili nešto malo kasnije. Taj period je kritičan, jer smo odjednom otvoreni ka svetu i toliko toga može da nas snađe, ali i ne mora. Nema druge preventive samo priča, priča, priča…

Upravo ste pomenuli bivšeg supruga Aleksandra, za kog ste svojevemeno rekli da će biti vaš prijatelj do kraja života, s obzirom na to da je Sarin tata. Da li je još tako?

– Od nas dvoje zavisi njena budućnost. Nema ništa normalnije nego da je i on potpuno uključen u njeno vaspitanje. Zanimljivo je da on voli da priča više od mene, pa je to činio čak i kada ga Sara nije potpuno razumela. Umela sam da kažem: „Ugušićeš dete, neće više hteti da te sluša“, ali kad Sara reaguje na način koji sam malopre pomenula, shvatim da je svaka naša priča ostavila trag.

Da li je teže vaspitavati dete kad roditelji ne žive zajedno?

Možda nismo u svakom trenutku u toku s onim što je „onaj drugi“ dozvolio ili zabranio, ali vrlo brzo se usaglasimo. Ukoliko sam ja rekla da nešto ne može, a on je ne znajući za moj odgovor to odobrio, objasniće joj da „ako je mama tako rekla, sigurno postoji neki razlog“. Kada se oko nečega ne slažemo, o tome porazgovaramo kad Sara nije tu. Sada u celu tu priču ulazi i moja sestra, koja kaže – videćete šta će tetka uraditi sa detetom. Tetka je već postala utočište u koje Sara „beži“ i od mene i od školskih obaveza.

Brankica TreskavicaMirko Tabašević

Još iz rubrike