Popularni voditelj bez ustezanja za sebe tvrdi da je najbolji u svom poslu, priznaje da njegovoj emotivnoj partnerki nije lako s njim i tvrdi da mu je ćerka Staša najbolji prijatelj
Jedno od zaštitnih lica TV Prva Ivan Ivanović (43) od 2007. godine, kada smo ga prvi put videli na ekranu, do danas prešao je put od šarmantnog, talentovanog voditelja do nekog ko bez ustezanja kaže – najbolji sam. Komentari na takve njegove izjave idu od „kakav je on car“ do „i ako si najbolji, ne moraš da se hvališ“, ali niko ne može da kaže „o čemu pričaš, kad je ova ili ona emisija gledanija ili cenjenija od tvoje“. Iako danas deluje kao oličenje samouverenosti, bazirane na svemu što je postigao proteklih godina, na opasku da u vreme kada je vodio „Keš taksi“ sigurno nije ni sanjao da će 2018. na programu biti deseta sezone "Večeri sa Ivanom Ivanovićem", odgovara:
– Ne samo u to vreme već da mi je u prvoj sezoni neko rekao da će toliko trajati – ne bih verovao. Mislim da je to zaista veliki uspeh. Tek kad je krenula ta deseta sezona, počeo sam da shvatam koliko je to velika stvar. Tokom leta bio sam u fazonu – gde je deveta tu i deseta, ali ovo je ozbiljan jubilej.
Koja je godina iz te decenije bila ključna?
Ivan Ivanović : Prošle godine bilo je teško, na pola sezone, zbog sto različitih razloga, ali nikad nisam pomislio da prekinem, jer da jesam, to bih i učinio. Više puta sam rekao – kad jednom siđem niz one stepenice i ništa ne osetim, to će biti poslednja epizoda.
Šta sada osećate?
I. I. : Ushićenje. Dok sam na tim stepenicama, kao da neko pritisne taster i ja počinjem drugačije da gledam na svet i sve što se dešava.
Zanimljiva je vaša “teorija” da se svako od nas rađa za uspeh i za neuspeh.
I. I. : Ta moja teorija stvorena je pre pet godina, a danas tvrdim da je tako. Znao sam da sam predviđen za uspeh i pre no što mi se bilo šta desilo. Najkraće rečeno, osetiš od kakvog si materijala napravljen. Kad radiš posao u kome te toliko toga šiba i svašta na tebe bacaju, a uspevaš da preživiš i još si OK, znači da imaš kvalitete koje drugi nemaju.
Vraćate li to što bacaju na vas?
I. I. : Fine stvari zadržim, a one druge vratim dvostruko. Veliku grupu ljudi koja se bavi medijima u Srbiji smatram nižom rasom. Ne da nisu na mom nivou, već nisu ni blizu, pa zato ne vidim zašto bih se njima “baktao”. To je kao kad te zovu da s nekim gostuješ u emisiji, pa ako odeš, znači da na neki način prihvataš da ste iz istog sveta, a ja ovde imam vrlo malo kolega.
Sigurno znate da mnogima smeta ovo “nisu na mom nivou”.
I. I. : Znam. Želim sve da podsetim da treba da imaju na umu ovih deset sezona i niz drugih stvari. Jednostavno, najbolji sam. Mislim da je stvarno tako. Ko god želi moje mesto, mora da zasuče rukave, da zapne iz petnih žila, da na sto stavi sve što ima i ponešto što nema.
Da li vas taj osećaj “ja sam najbolji” drži i mimo onih stepenica, o kojima smo govorili?
I. I. : Što bi Tramp rekao – to nije osećaj, to su činjenice. U svemu čime se ozbiljno bavim – najbolji sam, jer je to opredeljenje.
Stiče se utisak da kod vas sve ide od jednog “naj” do drugog “naj”. Jednom prilikom ste rekli: “Ako te volim, sve ti dam, ako te ne volim, ne dam ti ništa. Sa mnom uvek znaš na čemu si”.
I. I. : Mislim da je tako najbolje!
Onaj ko gleda vaše emisije zna o vama taman onoliko koliko želite, a to je da ste u srećnoj emotivnoj vezi s devojkom Anjom. Treba li dodati još nešto?
I. I. : Mislim da to interesovanje izlazi iz uobičajenog okvira zanimanja fanova za ono što se dešava. U stvari, jasno mi je da ih zanima, ali je to nebitno za moj i njihov odnos. Dovoljno je da znaju da imam devojku, da mi je s njom veoma lepo i da se volimo. Ljudi treba da počnu da više žive svoje živote. Mislim da je izvor brojnih nezadovoljstava upravo to što je mnogo onih koji žive tuđ život.
Da li je lako biti u vezi s nekim ko bez problema kaže “ja sam najbolji”?
I. I. : Užasno je teško biti sa mnom! Divim se svojoj devojci. Potpuno sam ozbiljan kad kažem da je ona pravi heroj. Sama činjenica da radim ovaj posao dovoljno je komplikovana, a na to dodaj moj karakter, pa moju istoriju, iza sebe imam brak, ćerku… Sve to i te kako utiče na vezu.
Postaje li vaš karakter s vremenom komplikovaniji?
I. I. : Mislim da sam s godinama postao jednostavniji, ali ne zato što sam mator pa sam umoran, već sam zreliji. Drugačije sam složio prioritete, pa se samim tim menja i stil života. Sada već imam dete ozbiljnih godina, pa mi neke stvari možda ne priliče. Zato to što mi ne priliči, to uglavnom radim u inostranstvu kad ne može niko da me prepozna.
Znači, kad na društvenim mrežama vidimo da ste u inostranstvu, ali sa Stašom (14), znamo da ne radite ništa neprilično?
I. I. : Teško je zamisliti bolji odnos od onog koji imamo moja ćerka i ja. Proputovali smo svet, a i dalje je ona meni najbolje društvo i ja njoj.
Ovo “i ja njoj” zvučalo je skromno.
I. I. : Za sada! To će prestati za jedno šest meseci. Za mene je privilegija da ćerka, tinejdžerka, voli da sa mnom putuje i, uopšte, provodi vreme. Od roditeljstva ne pravim veliku nauku, već ga smatram prijateljstvom u kome se, ipak, zna čija je reč poslednja. Smatram da ono, pre svega, treba da proizilazi iz instinkta i, naravno, iz iskustva sa sopstvenim roditeljima. Moraš da se prilagođavaš, da osetiš momenat, da, na kraju krajeva, nadoknadiš nedostatak države u svemu tome, što nije bio slučaj s mojom generacijom.
Čemu ste se najteže prilagodili?
I. I. : Mislim da su mladi ljudi neki drugi ljudi, koji dolaze iz sasvim drugog vremena. U Srbiji je deset godina razlike čitava epoha, a dvadeset-trideset je nekoliko vekova. Pođi od toga da je petnaestogodišnjem detetu nemoguće objasniti da je postojao život bez mobilnog telefona i kompjutera i kako je izgledalo kada nekoga zoveš, a javi ti se njegov tata ili mama. “U glavi” su sigurno brži nego svi mi, što je normalno, ali im nedostaje empatija i, uopšte, humanistički pristup životu. Zovem ih “šoping mol” generacijom. Kad vaspitavaš dete, moraš da zaboraviš čime se baviš – nisi ni voditelj, ni lekar, ni advokat, već samo mama ili tata.
Kad pogledate inserte s početka “epohe”, da li sebi kažete – Ivane, baš si se promenio?
I. I. : Kao da je prošlo dvadeset, a ne deset godina. Glumac Vlada Kovačević, koji je sada član naše ekipe, na prvom sastanku rekao mi je da je odrastao uz ovu emisiju. Prva misao bila mi je “šta ovaj priča, nemam sto godina”, a onda sam shvatio da je u vreme kad je počinjalo “Veče sa Ivanom Ivanovićem” imao četrnaest godina. Tada sam bio mlad, lep i zgodan – to je činjenica. Sada mi se čini da ne izgledam loše za nekoga ko ima četrdeset tri godine.
Na početku razgovora pomenuli ste leto. Kako je krenulo, preselićete se u Rovinj, a u Beograd dolaziti samo da snimate emisije?
I. I. : Jednom se sigurno neću vratiti da bih snimao, ali taj datum još nije blizu. Mnogo volim taj grad, a i on meni pokazuje ljubav. Osećam da je pravo mesto za mene.
