Ivan Ivanović: Ljudi ostaju zajedno celog života samo ako taj “bolji” ne naiđe

16/06/2017 | 16:23

Kada je slavio dvestotu emisiju, Ivan Ivanović rekao je za “Story”: “Sve se promenilo, jer život sve menja. Ako se menjaju okolnosti, ne smemo dozvoliti da one menjaju naš karakter. Danas sam malo ozbiljniji, zreliji i svesniji svoje profesije, ali to ne zloupotrebljavam. Nisam se mnogo promenio kao čovek, samo onoliko koliko je to moralo da se desi, jer je ovo veoma stresan posao u kome dajem celog sebe.” Od tada je prošlo novih dvesta emisija, pa se samo po sebi nameće pitanje šta je kod poznatog televizijskog autora i voditelja danas isto, a šta drugačije u odnosu na prve dane jula 2014. godine.

– Spadam u retke ljude koji ne moraju da se stide svojih izjava od pre tri godine. Sve to mislim i sada, a u međuvremenu sam uradio upravo to što sam tada nagovestio. Ozbiljnije sam shvatio svoju profesiju i više vodio računa da je ne obrukam nego kako ću lično proći. Pokazao sam da među TV licima ima kvalitetnih ljudi, sposobnih za velike stvari, ali i da u zabavnom programu ima ozbiljnih novinara. Pre mene, ljudi nisu uspevali to da urade, a zabavni program bio je na nekoj `polici`, u prikrajku.

Tri puta nedeljno imate svoje emisije, a postali ste urednik zabavnog programa “TV Prve”. Ima li, za vas, dalje?

– Nije pitanje da li ima, već da li me zanima to dalje. To je za mene dovoljno veliki izazov za sledeću deceniju. Dobro je što ću resetovati karijeru i početi da se dokazujem ispočetka, samo što sada – kao u igrici – imam više života jer sam bogatiji za stečeno iskustvo. Izazov mi je, jer je Prva najmodernija i najkvalitetnija televizija kod nas. To je jedina komercijalna televizija koja može da se pohvali velikim, svetskim projektima, a osobena je i po tome što na njoj rade najcenjenija TV lica u zemlji. Generalno, želim da to razvijam i da ponudim sve što sam naučio.

Svako ko je uspešan trebalo bi da ima bar dve-tri osobe za koje je siguran da ga mnogo vole, ali i da mu upravo one najiskrenije kažu: “To si uradio dobro, ali ovo nije valjalo”. Imate li takve ljude?

– Moja ćerka Staša veliki je kritičar, ali ne u smislu da joj stalno nešto smeta, već da ima dobra zapažanja. Njene sugestije uglavnom uvažavam, a tu su i prijatelji koji nisu poznati. Marija Kilibarda vrlo je objektivna prema meni, a dobar savet ume da da i Željko Joksimović.

A post shared by Ivan Ivanović (@veceivan) on

Uspeh ume da “pomeri s mesta”. Da li ste te simptome primećivali u svom ponašanju?

– Sve zavisi od čoveka, a ja nisam kvarljiva `roba`. Potpuno sam svestan svog talenta, kvaliteta i rezultata. Tu ništa nije sporno, ali čak i da si genije, činjenica je da su dve glave pametnije od jedne. Samo lud čovek može da ignoriše sugestije drugih ljudi… Sećam se, jednom mi je đubretar dao neki savet u vezi s emisijom. Kad sam `dva puta pogledao`, shvatio sam da je stvarno bio u pravu.

Pomislite li nekad: “Mnogo mi je da tri večeri nedeljno gledam svoje lice na ekranu”?

– Ne, jer sebe ne gledam! Možda je tako zato što sebi uvek nalazim mane. Mnoge sam otklonio, ali ne mogu sve, pa bih se stalnim posmatranjem i analiziranjem vrteo ukrug. Neuporedivo češće gledam tuđe emisije. Zanimljivo mi je da isključim ton jer se tada primete mnoge sitnice. Posle svake emisije mogu da napravim detaljan izveštaj, koji bi činio spisak grešaka, kako do njih dolazi i na koji način mogu da se poprave. Na kraju krajeva, ta moja osobina i dovela je do toga da su mi ljudi s Prve ponudili mesto urednika zabavnog programa.

Kad se gledate u montaži, da li se sami sebi dopadate, u vizuelnom smislu?

– Samo sam dva-tri puta pomislio da dobro izgledam.

Ranije ste vrlo otvoreno pričali o privatnom životu. Da li zato što ste bili u braku ili ste možda bili medijski “naivniji”?

– Ima i jednog i drugog. Budimo realni, tada sam bio daleko od ovog nivoa popularnosti. Uvek sam bio iskren prema novinarima, ali je 90 odsto njih to zloupotrebilo, pa sam shvatio da treba da se `zatvorim`. Postoji vas dvoje-troje s kojima volim da razgovaram, jer ste u onih 10 odsto.

Interesantno je da ste u svojim emisijama govorili o emocijamja i kad niste bili “junak priče”. Čuli smo i kad ste se razveli i kada ste zbog toga bili tužni…

– Moja publika o meni, bukvalno, zna sve. U novinama, šta god da kažeš, napisaće ono što su zamislili, a da ne govorim o napisima tipa `izvor blizak voditelju`. Ljudi koji su meni bliski nikad nikome ništa neće reći. U smislu tuge i radosti, prezirem što javne ličnosti pokušavaju da sebe predstave kao holivudske zvezde – uvek nasmejani, iza njih kuće i bazeni… Mnoštvo nesrećnih pevačica iznajmi kuću s bazenom samo da bi se u njoj slikale. Ljudi moraju da shvate da sam kao i oni, da imam dobre i loše dane, samo da – kad naiđu loši – ne mogu da se sakrijem jer radim na televiziji. Nije fer da gledaoce lažem kako mi je uvek dobro, kao što nije pošteno ni da kažem kako mi je loše. Nikad nisam kukao na platu jer sigurno zarađujem znatno više od prosečnog gledaoca. Jednostavno, ljudi znaju da nisam lažan lik.

A post shared by Ivan Ivanović (@veceivan) on

Pre devet meseci rekli ste da unapred žalite svoju devojku, jer znate šta je čeka kad se bude saznalo za nju. Kako ste uspeli da se za nju zna, ali da u novinama nema slika tipa “viđeni ovde, bili onde”.

– Novine su kasnile nekoliko meseci, a kad su najzad saznali za tu vezu, krenule su sumanute priče `od bliskih izvora`: mi smo pred svadbom, redovno se viđamo s njenim roditeljima, onda su njih jurili da ih slikaju… Prvo, ništa od toga nije istina. Njene roditelje još nisam upoznao. U redu, imam devojku, znate kako se zove, ko je i – to je to. Da ne bih grešio dušu, reći ću da je sada većina novina, po tom pitanju, vrlo korektna. No, sigurno je da nikada za novine nećemo pozirati kao par niti će nas `slučajno` slikati dok čekiramo avionske karte.

Kako je moguće da nikad niste “uhvaćeni”?

– Dobro znate da su takva slikanja nameštena. Prvo, na aerodromu niko ne može da fotografiše bez specijalne dozvole, a taj ko je traži zna da ima koga da slika. Dakle, sve je dogovoreno, a ja u tome ne želim da učestvujem. Do sada sam na paparace naleteo samo tri puta. Slikali su me sva tri puta i objavili te fotografije, a ja se nisam bunio, jer su ti ljudi radili svoj posao. Ne volim da objavljuju ćerkine slike, a što se mene tiče – nema problema, ali da zakazujem lažne paparaco susrete, glumeći budalu – ne pada mi na pamet, kao što nikad neću prepričavati kako mi provodimo dane i noći.

Kad sve saberete, da li ste kao muškarac “mudriji” nego što ste bili pre 200 emisija ili se i tu resetujete, pa idete iz početka?

– Ako čovek ništa ne uradi sa svojim iskustvom i saznanjima, sve je uzalud, bez obzira na to da li je reč o ljubavi ili poslu. Još kao klinac imao sam vrlo istančan osećaj za pravdu. Sve burne situacije u kojima sam se nalazio, nastojao sam da posmatram kao neko sa strane. To je dobar pristup koji me je mnogo puta doveo do zaključka da sam grešio. Izvinjavao sam se i ispravljao greške kad god sam mogao. Ljudski je grešiti, bez obzira na to da li si darvinista ili veruješ u Boga. Ukoliko je neko vernik, on polazi od toga da smo iz greha nastali i prema tome, ne treba se stideti svojih grešaka, ali treba se truditi da se isprave.

Pre tri godine, na pitanje u čemu je tajna veze koja traje, odgovorili ste: “U tome što ni njemu, ni njoj nije naišao niko bolji”. Da li je i to bila šala?

– Zar nije tako? Budimo realni, ljudi ostaju zajedno celog života samo ako taj `bolji` ne naiđe.

Jedino je pitanje umemo li da procenimo da li je, zaista, bolji?

– `Bolji` u tridesetoj i pedesetoj nisu isti. Moramo prihvatiti činjenicu da se s vremenom menjamo mi i naši prioriteti. Ono u šta si se zaljubio kad si imao dvadeset godina, možda sa četrdeset nećeš podnositi. Trebalo bi samo ljudi da se potrude da tokom tog procesa što manje povređuju jedno drugo.

A post shared by Ivan Ivanović (@veceivan) on

Da vam je neko pre deset godina rekao da će Monika Beluči izgovoriti da seksi muškarac treba da bude kao vi, šta biste mu odgovorili?

– Kilibarda mi je posle toga rekla: `Ne misliš, valjda, da je bila ozbiljna`? Odgovorio sam: `Možeš da pričaš šta hoćeš, ali za pola godine ostaće samo taj snimak`. Tih trideset-četrdeset sekundi biće, sigurno, među meni najdražim.

Koliko je činjenica da vam je slava donela armiju obožavateljki uticala na vaše samopouzdanje?

– Uvek sam imao mnogo samopouzdanja. Pre bih rekao da su mi te okolnosti zakomplikovale život, jer su odjednom počele da mi se dešavaju čudne situacije. Posle se navikneš na to, kao i na autograme i slikanja. Za muškarca je presudan šarm, energija koju nosi. Nama je lakše nego ženama. Verujem da se upravo taj moj šarm dopao ženama, jer izgled sigurno nije. Ne mislim da sam ružan, ali nisam ni neki lepotan. U svakom slučaju, ni kao klinac nisam imao problem s devojkama, a ni kasnije.

Mislila sam na situacije da, odjednom, više ne morate vi da se trudite oko žena jer vam se mnoge “nude”.

– Nikada nisam voleo žene oko kojih nije trebalo da se trudim.

Kako uspevate da ispunite očekivanja koja nosi sentimentalna veza, odgovoran posao i roditeljstvo?

– Ne mogu da garantujem da sam svakog dana na svim poljima na visini zadatka, ali dajem sve od sebe. Poslednju godinu dana ćerka Staša i ja živimo sami, što je stvari diglo na viši nivo. Meni je roditeljstvo bilo i ostalo izuzetno bitno.

Kako vas dvoje organizujete život?

– Sve zajedno planiramo, ali mora da se zna čija je poslednja. Ona je divno dete, kome nemam šta da zamerim. Lepo razmišlja i dobar je čovek, što je najvažnije. Lako se dogovorimo o svemu.

Roditelji tinejdžera obično se žale da im je teško da razumeju svoju decu.

– Teško jeste, jer imaš periode u kojima kao da je neki duh ušao u tvoje dete, pa niti ti poznaješ tu osobu niti ona tebe, samo slučajno živite zajedno. Onda taj duh ode i sve se, preko noći, vrati na staro. Za roditelje to je veliki stres, ali svako pre nego što postane majka ili otac treba da zna da to nije nimalo lak `posao`.

Kakav je bio vaš “duh”?

– Bio sam deset puta gori od moje Staše. Ponovio sam više puta da su moji roditelji sa mnom preživeli ozbiljnu golgotu. Bio sam užasan.

A post shared by Ivan Ivanović (@veceivan) on

Autor: Brankica Treskavica
Foto: Aleksandar Krstić

Još iz rubrike