ISKRENO Vesna Dedić: U ljubavi sam večiti ponavljač!

Nova knjiga koju je novinarka Vesna Dedić nedavno objavila nagnala ju je da razmisli o životnim trenucima zbog kojih je zažalila, ali i o kvalitetu muško-ženskih odnosa u današnje vreme, a nama otkriva svoje viđenje braka i govori zbog čega nije protiv takve zajednice uprkos svom lošem iskustvu...

Jedna od teže savladivih životnih lekcija sigurno je ona da se ne osvrćemo na stvari koje ne možemo da promenimo. Spisateljica i novinarka Vesna Dedić (50) bila je te sreće da je sazdana tako da nikada nije gledala iza sebe. Kako sama ističe, u životu se nagledala onih koji su dozvolili da im propadnu i sadašnjost i budućnost čekajući da im se neko vrati. Zato je odlučila da napiše roman „Ne gledaj preko ramena“ koji već u naslovu nosi jedinstvenu poruku. Kako Vesna kaže, uvek joj je bilo lakše da oprosti i zaboravi, pobegne i krene dalje, nego da se osvrće. Dok opisuje prototip žene koja će čitati ovu knjigu, navodi da je ona najčešće studentkinja ili zaposlena, pristojna, elegantna i doterana, majka posvećena svojoj deci, pomalo razočarana jer njena prevelika želja da bude voljena nije uvek ispunjena. Čitaju je čak i žene vojnici kada su na terenu, ali i domaćice kada srede kuću i namire porodicu, doktorke na noćnim dežurstvima, trudnice, razvedene, zaljubljene... Jedino je, kako veli, ne čitaju i otvoreno preziru konzervativne žene, one kojima je lakše da se pokore nego da kreiraju svoj život.

Šta će zauvek ostati iza vašeg ramena, ali ipak zapisano u duši? Postoje li stvari zbog kojih se kajete?

– Kajem se zbog nekih odluka koje sam donela hladne glave, a trebalo je da slušam srce ili intuiciju. Žene često žive život kakav ne žele jer nemaju hrabrosti da se odupru stereotipima koji su duboko ukorenjeni u svakoj od nas. Nekoliko puta u životu govorila sam sebi „gde ćeš ti tako kada sve druge onako“. I pogrešila sam svaki put, iz želje da budem kao i ostale. Svaka odluka koju sam donela u zanosu, rešena da ostanem verna svojim potrebama, ispostavila se kao smislena.

Na kojoj ste životnoj lekciji danas zahvalni?

– Ni na jednoj. Nisam ja neka mudra žena koja je umela da izvlači pouke i daje sebi obećanja da tako više nikad neće. Bilo da je reč o poslu, ljubavi ili prijateljstvu, ja sam večiti ponavljač koji uživa u zanosu, iluzijama, veri da sve može biti divno. Kada se razočaram, malo patim, ali ne kažem: „Sad pamet u glavu“. Mnoge lekcije sam savladala, ali bilo bi mi neopsivo dosadno kada bih primenjivala sva ta znanja. Letim i kada znam da ću pasti i jedino što sam s godinama naučila jeste to da otvorim padobran na vreme.

Izjavili ste da s bivšim suprugom niste uspeli da ostanete u dobrim odnosima, kao i da se nikada nećete ponovo udati. Mada deluje da ste ga doživeli kao negativno iskustvo, zašto je brak nešto što u životu ipak treba probati?

– Nema ničeg lepšeg od zajednice dvoje ljudi koji se vole i zajednički dele odgovornost za svoju sreću. Divim se onima koji imaju u braku ljubav, a da ona nije mučeništvo. Divno je kada se dvoje venčaju, ali je i mnogo tužno i bolno kada od svega što je to dvoje ljudi spajalo, ostanu samo burme i fotografije. U brakovima u kojima se izgubi osmeh kao s prvog mladenačkog plesa tužno je živeti. Ljubav podrazumeva i osećaj slobode, a uslov za slobodu je poverenje. Kada sumnja uđe u brak, osmeh nestaje, a ljubav postane mučeništvo. Kraj braka je kada prestanemo da volimo sebe u toj zajednici, a tek posle dolazi nepodnošljivost karaktera i navika onog drugog.

Ako više ne verujete u brak, pretpostavljam da ipak verujete u ljubav. Da li je ona zbilja lepša ako nije ukroćena pečatom?

– Ne znam da li je ljubav bez pečata lepša. I kada kupujem veš-mašinu, uvek izgubim garantni list, pa popravku platim skupo ili kupim novu. Taj pečat kod matičara baš mi liči na garantni list. Ljudi se menjaju kroz vreme manje ili više, a treba voleti partnera i kada se promeni. Često nam ta promena, makar bila i dobra za njega, ne prija. Ljudi su danas sve više otuđeni, a to se ogleda i u vezama. Više vremena provodimo s telefonom nego s partnerom. Ljubav je nešto što nam čini život lepšim, a u vezama i brakovima često ima više taktiziranja nego strasti, više svađa nego nežnosti.

Radeći svoj posao bili ste u kontaktu sa stotinama žena raznih generacija. Koje sumnje, težnje i shvatanja muško-ženskih odnosa povezuju svaku od njih?

– Koleginica Sanja Marinković i ja na jednoj radionici postavile smo pitanje ženama: “Koju od vas partner ujutro poljubi za dobro jutro i uspava je za laku noć poljupcima?“ U sali je bilo oko dvesta žena i sve su počele glasno da se smeju, a samo dve su digle ruku. Tuga. Svim ženama zajednička je želja da pored sebe imaju nežnog partnera, koji će biti zainteresovan i za njeno telo i za njenu dušu, onakvog kakav je bio na prvom sastanku. Naravno, tu su i one želje da partneri budu posvećeniji očevi, da ne provode svaki dan obavljajući rutinski neke radnje, već da umeju u život da unesu i malo radosti i iznenađenja.

Kome je lakše kada se pređe pedeseta godina, ženama ili muškarcima?

– Kada je reč o godinama, polna razlika ne postoji, jer to je stvar karaktera. Posle pedesete sve je lako ako si zdrav, ako imaš volje da i dalje stvaraš i učiš i ako nemaš idiotsku potrebu da ličiš na lice s reklame za kupaći kostim. Mladost je lepa upravo zbog toga što imamo želju da upoznajemo druge ljude, imamo milion planova i volje da stignemo i na kraj sveta. Ako sve to imaš i s pedeset, živiš lako nebitno da li si muškarac ili žena. Meni je teže bilo da pređem tridesetu jer sam tada i od sebe i drugi od mene više očekivali. U dvadesete i tridesete nikada se ne bih vratila jer kada u tim godinama neke stvari propustiš ili uradiš pogrešno, plaćaš ceh zauvek sa ogromnom kamatom.

Šta jedna samosvesna, zrela, iskusna i pametna žena ne sme sebi da dozvoli?

– Takva žena može sebi da dozvoli sve. Ko će da joj zabrani? Takva žena ima slobodu i važno je samo da pored sebe ima onog koji će s njom uživati u tom osećaju slobode, umesto da ga guši. Takva žena sebi ne sme jedino da dozvoli da joj pogled preko ramena zamagli pogled na sutrašnji dan.

Šta ista takva žena ne sme da dozvoli jednom muškarcu?

– Ne sme da mu dozvoli ništa što remeti njen mir i skida joj osmeh s lica. Glupo je i kada pola sata ispijaš kafu s drugaricom koja ti je dosadna ili te nervira, a tek koliko je glupo sebe staviti u položaj da živiš s nekim s kim ti je dosadno ili stalno dramatično i neizvesno. Postoji toliko lepih stvari na ovome svetu da bismo vreme trošile na stvari i ljude koji nas ne čine srećnim.

Da li vaša ćerka Lenka čita vaše romane i koji njen komentar i danas čuvate u sećanju?

– Ne čita romane, ali me sve više svojim načinom života i mudrošću inspiriše. Pričale smo jedne večeri o raznim događajima iz društvenog života i kada sam izgovorila svoj komentar na neku neprijatnost koja se desila njenoj poznanici, ona je rekla: „Ne brini, moje samopoštovanje nikada neće doći u pitanje, čak ni u trenucima kada mi samopouzdanje nije na vrhunskom nivou“.

Žena koja je prošla mnogo toga zasigurno želi da svojoj ćerki skrene pažnju na određene stvari u životu kako ne bi ponavljala iste greške. Međutim, da li je to moguće ili ste zaključili da određeni ciklus svako mora da prođe iznova?

– Ne mora, naročito ne danas. Moja generacija pravila je greške iz elementarnog neznanja o ljubavnim i ljudskim odnosima. Devojka koja je malo zainteresovana može da pročita na mobilnom telefonu hiljade tekstova koji će joj pomoći da brzo shvati s kakvim tipom ličnosti se druži ili u kakvog se zaljubila. Danas ima manje ljubavi, ne zbog toga što se ljudi ne zaljubljuju, već zbog toga što brže shvataju s kim su. Ono za šta su meni bili potrebni meseci i godine, naša deca shvate za nekoliko dana. Današnji mladići i devojke često su sami jer na taj način izbegavaju da budu povređeni. I ja to podržavam jer mnogo je privilegovaniji položaj biti sam nego biti žrtva.

Da li je ženska romantika ubijena naletom pogrešnih vrednosti kojima se devojke danas vode?

– Uvek je bilo i žena i muškaraca koji su se vodili pogrešnim vrednostima. Uvek se neko ženio nekom s većim mirazom ili se neka udavala zbog njive i kočije koje je prosac imao, a onaj koga voli nije. Romantiku su ubili mediji koji su nam objasnili da je potpuno legitimno da se ponašamo tako da ne poštujemo ni sebe ni druge. Danas je sramota da se prvi javiš na ulici i pružiš ruku jer onda nisi „kul“, a nije sramota tom istom dozvoliti da se iživljava na tvom telu ili duši. Često izlazim i viđam i žene i muškarce poređane po klubovima ili ulici kao lutke iz izloga, bez osmeha, neme, bez gestikulacije. Svi nešto čekaju da im se desi i svi se vraćaju praznih duša kući. Ima ona drama „Čekajući Godoa“. On nikada ne dođe. Umesto čekanja, uvek je bolje krenuti. Možeš da budeš na raskršću puteva od kojih svi vode ka raju, ali ako ne znaš kojim bi i ako ne kreneš, nećeš taj raj nikada videti.