Poznata spisateljica Isidora Bijelica, koja već neko vreme boravi u Herceg Novom, otkriva da li joj teško pada vožnja preko Albanije do Skoplja zarad terapije, u kojoj je fazi sada njen bolest i objašnjava koliku žrtvu podnose njena deca
Iako već četvrtu godinu zaredom proživljava teške fizičke i psihičke muke prouzrokovane rakom jajnika, književnica Isidora Bjelica (49) ne odustaje od borbe. Već duže vreme boravi u Herceg Novom, u porodičnoj kući koja joj svojim geografskim položajem omogućava lakši odlazak na česte terapije u Makedoniju. Iako zbog toga svake tri nedelje putuje kolima sama, preko Albanije, čak 420 kilometara u jednom pravcu, Isidora priznaje da joj to ne pada teško jer voli život i želi da ga produži što je više moguće. Sve to čini zbog svoje dece, sina Lava (22) i ćerke Vile (15), koje ima u braku sa scenaristom Nebojšom Pajkićem. S ponosom ističe da njen sin studira i radi nekoliko poslova mesečno kako bi joj finansijski pomogao jer ona u ovom stadijumu ne može da se izdržava, dok je ćerka u stanju i po celu noć da bdi nad njom i pruža joj reči utehe. Obožava momente kada su zajedno jer tada sve čine da im dan prođe u smehu i druženju, šaputanju i deljenju malih ljubavnih tajni. Lavov izbor devojke veoma joj se dopada i ističe da će ga u toj vezi podržavati sve dok je on srećan, jer je sreća njene dece njoj najvažnija. Svakoga dana, upravo zbog njih i njihove ljubavi zahvaljuje Bogu što je još uvek živa, dok se potajno nada da će joj biološke terapije koje trenutno prima potpuno pomoći u borbi protiv opake bolesti.
U kojoj se fazi ozdravljenja trenutno nalazite, kako izgledaju terapije kojima pribegavate?
– Svake tri nedelje posećujem kliničku bolnicu Acibadem Sistina gde sam trenutno podvrgnuta biološkim terapijama. Nažalost, kod ovako poodmakle bolesti, koja je otkrivena u 3b fazi, veoma mali broj ljudi uspe da doživi pet godina. Najčešće se dogodi da bitku za život izgube već u prvoj godini lečenja te sam beskrajno blagodarna Bogu, Svetom Nektariju Eginskom, kao i izuzetnom timu lekara, što sam još uvek ovde. Za mene je svaki dan dobit i, kako kaže moja lekarka, retki su primeri, čak i u svetu, da neko preživi čak četiri povraćaja bolesti.
Koja je to snaga koja vas nakon toliko borbe još uvek drži?
– Reč je o beskrajnoj želji da svojoj deci odlaskom ne pričinim bol. Kada sam se prvi put razbolela, Vila je imala samo jedanaest godina, a Lav šesnaest. Ta neverovatna potreba da još malo budem uz njih daje mi nadljudsku energiju da izdržim ono što realno ne može da se izdrži.
Trenutno se nalazite u porodičnoj kući u Herceg Novom, odakle putujete na terapije i lekarske kontrole u Skoplje, da li to činite sami?
– Trenutno sama sebe vozim na terapije, idem preko Kosova i Albanije čak 420 kilometara u jednom pravcu. Dok sam primala hemioterapiju, pomagao mi je jedan prijatelj. Nažalost, moralo je tako jer je avion preskup, a moj suprug ne vozi.
Šta vam se u momentima vožnje najčešće vrzma po glavi?
– S vremenom sam naučila da je današnji dan sve što imam i da je potpuno nepotrebno da mučim sebe razmišljanjima. Istina je, osećam se kao neko koga četiri i po godine svakog dana izvode na streljanje, a onda kažu: `E, danas nije tvoj dan`, ali šta mogu, tako je kako je. Nije čudo što mnogi koji se nađu u mojoj situaciji odlepe, jer bol nije težak samo fizički nego i psihički. Naravno, dešavaju mi se krize, ali nekim božjim čudom guram dalje. Mnogo radim na proširenju svesti i uvećanju ljubavi, tako da sam polako uspela svoju nesreću da pretvorim u prednost. Svu bol i muke koristim za svoje duhovno napredovanje i uvećanje empatije. Jer, samo je izlazak iz ega spas.
Govorili ste o novom problemu zadržavanja vode koji vas tokom lečenja muči, šta lekari kažu zašto se to dešava, šta vam savetuju da radite?
– To je posledica činjenice da mi je život produžavan teškim lekovima. Ništa drugo nije pomagalo, a probala sam više od tri stotine terapija. Poput pravog veterana, ne uzbuđujem se ni oko čega što ne predstavlja direktnu smrt, kao ni zbog mnogobrojnih nuspojava koje me muče. Trenutno uzimam diuretike, pijem topao đumbir i kurkumu, a često radim i limfne drenaže.
Da li vam taj problem otežava svakodnevne aktivnosti?
– Za ono što sam ja preživela, ovo je sitnica. Naravno da sve radim otežano, ali ne kukam, šetam i radujem se svakom danu u kome mogu da živim bez bolova i vode u stomaku, koja prati metastaze.
Koja je vaša glavna zanimacija na primorju, imate li vremena i želje da uživate u moru, večeri i ženskim pričama s drugaricama?
– Herceg Novi mi prija zbog klime, mora i mira. Pišem, šetam, uglavnom uveče oko devet, kad nema sunca i vrućine plivam. Šetam kucu, bavim se baštom i kuvam. Pre neki dan bilo mi je smešno kada sam se setila da sam se poslednji put na mesečini kupala još kao tinejdžerka. Nedavno su me na desetak dana posetile dve prijateljice te smo imale mali ženski provod. Posetile smo koncerte Nemanje Radulovića i Stefana Milenkovića u Kotoru, i gledale balet `Magbet` u Tivtu. Nemam mnogo drugarica, ali njih nekoliko konstantno se brine da zaboravim na svoju fatalističku situaciju i zajedno sa mnom preživljavaju nepodnošljivo iščekivanje tumor-markera. To je uvek najteži dan.
Nakon završetka školskih, studentskih i profesorskih obaveza pridružila vam se i porodica, kako izgleda vaše zajedničko provedeno vreme?
– Početkom jula otišli smo s Vilom na Eginu, čudesno ostrvo Svetog Nektarija Eginskog, kako bih mu se zahvalila što sam uspela da preživim ono što realno ne može da se preživi. Nakon toga vratili smo se u Herceg Novi i to vreme s njom je neprocenjivo. Naravno, shvatam da su joj njeni drugari velika radost te ne želim mnogo da je opterećujem i podržavam je da što više vremena provodi s njima. Ovih dana i Lav je došao.
Čemu se, kada je o njima reč, najčešće nasmejete?
– Naša mala kuca Neo donosi nam svima veliku radost i on nas najčešće zasmejava. S druge strane, oba moja deteta imaju izuzetan smisao za humor, tako da se zaista mnogo šalimo. Dok god čovek može da se nasmeje na teškoće u svom životu, za njega ima nade.
Jeste li ponosni na sinovljev izbor devojke?
– Srećna sam kad je on srećan. Svi komentarišu kako su lep par, ali iskreno, meni je od fizičke lepote važnije to što su duševno srodni. Milica studira psihologiju, veoma je kulturna i duhovna osoba, oboje imaju prave životne prioritete, nisu opsednuti provodima i bančenjem. Lav je zbog moje bolesti preko noći sazreo. Prinuđen je da radi mnogo poslova da bi mi finansijski pomogao jer ja u mom stanju ne mogu da zaradim za život i lečenje. Divno je što ima devojku koja ima razumevanja za sve to.
Traži li ponekad od vas neki emotivni, romantični savet ili to ipak ostavlja za oca?
– Uvek od mame. S tatom priča o filmu i ezoteriji dok od mene traži romantične savete, koje na kraju ne posluša.
Da li i Vila ima simpatiju, voli li s vama da razovara o tome ili još to krije?
– Vila je postala devojčica koja je za ove četiri i po godine naučila da mora da bude jaka. Veoma je zatvorena pa o simpatiji govori tek kad je sve gotovo. Svoja je i ima neverovatnu energiju i istinoljubivost. Šokirala se kad sam joj nedavno dopustila da uradi malu tetovažu. Ali kad sagledate koliko je kratak život, shvatite da deci treba dopustiti sve ono što ih čini srećnim dok to, naravno, ne ugrožava druge.
Imate li vas dve samo vaše male, ženske razgovore?
– Naravno, tu su naša šaputanja, kikotanja, tajne kao i naš pozdrav: `Volim te najviše isto`, koji je rezultat naše rasprave ko koga više voli. To je nastalo još u danima kada je satima i satima sedela uz moj krevet i svojim ručicama trljala moje ruke i ponavljala: `Ozdravićeš ti meni mamice, proći će ovaj užas`. Za razliku od hemioterapija u Skoplju, one u Beogradu podnosila sam veoma loše podnosila, i kada bi Nebojša kolabirao od umora, ona je bila ta koja je po celu noć bila uz mene. Ma koliko sam se trudila da je poštedim, Vila je prošla golgotu, jer zna kako izgleda kad ti majka bukvalno pred očima umire. Ona je zaista mali heroj.
Da li su njeni profesori u školi imali razumevanja za stanje koje ona prolazi pored vas?
– Žalosno je, ali nisu. Imali smo dosta problema jer u mnogim našim školama ljudi nemaju razumevanja za decu kojima su roditelji teško bolesni, međutim Vila danas ide u izvanrednu školu u kojoj i nastavnici i đaci to razumeju. Reč je o Art i medija gimnaziji, gde njena umetnička duša može kreativno da se razvija i izrazi.
Izjavili ste da života nema ukoliko nema ljubavnog preterivanja, koliko često preterujete u ljubavi i šta to tačno znači?
– Postoji jedna zanimljiva misao Rudigera Dalkea, da je rak pogrešno razumevanje ljubavi. On smatra da ga dobijaju oni ljudi koji priznaju jedino savršenu ljubav te zbog toga jedino srce kao centar ljubavi ne može da oboli od ove teške bolesti. Ja sam se tu prepoznala. Priznavala sam isključivo preteranu, ludu i romantičnu ljubav, a onda sam kroz bolest naučila da to nije istinsko osećanje, već njegov destruktivni deo.
Kada će ugledati svetlost dana vaša knjiga "Upomoć prijateljice"?
– Trebalo bi da to bude ovih dana u izdanju `Lagune`. Mišljenja sam da će ova knjiga zaista otvoriti vidike mnogima i navesti ih da uz pomoć prijateljice rešavaju svoje probleme. Jer, svaka od nas prvo traži savet svoje drugarice, ali kada ne znamo kosmičke zakonitosti dualnog sveta, onda jedna drugoj nismo u stanju da pomognemo, a neretko damo i pogrešan savet. Posle ove knjige, tipično žensko kafenisanje pretvoriće se u uzajamno korisne seanse.
Izjavili ste da u njoj leži odgovor da li je istina da je isključivo čovek kriv za sve što mu se dešava. Otkrijte bar delić našim čitaocima, postoji li uvek krivac ili se neke stvari jednostavno dešavaju šta god mi činili?
– Iz nekog razloga, ljudi koji su utemeljivači zakona privlačnosti određene stvari naprosto su prećutali i cenzurisali. Zbog toga smo se pozabavili tim delom, kao i Paretovim zakonom 20-80, ali pre svega činjenicom kako da u svetu u kom ne možemo da izbegnemo čašu žuči koja prati čašu meda upravo tu muku pretvorimo u kvalitet, dobitak u medijum proširenja svesnosti i ljubavi.
Pored svoje porodice, snagu pronalazite u pisanju, šta novo možemo da očekujemo od vas?
– Pripremam roman o najvećoj interdinastičkoj ljubavi o kojoj se malo zna, o ljubavi jednog Obrenovića i Karađorđevićke koja je sakrivena iza pesme `Što se bore misli moje`. Svašta se danas naziva ljubavlju, a na primeru ovog kralja i princeze mnogi će prepoznati svoje srce.
