Gordan Kičić: Bez ljubavi ne bih mogao da opstanem

Naš poznati glumac govori kako uspeva da uskladi naporan poslovni život s privatnim, načinima na koje vaspitava svoje dve ćerke i izazovima koji leže na tom nimalo lakom putu

Još kao mali bio je buntovnik, nestaško kojem je čitav svet bio postavljen pred noge a na njemu je samo bilo da odabere šta mu se od ponuđenog najviše dopada. Roditelji su uglavnom izlazili u susret njegovim željama, ali su mu istovremeno usadili vrednosti koje je poneo sa sobom u život i izgradio uspešnog čoveka od sebe. Tu mu, već, niko nije pomogao. Glumac Gordan Kičić (40) sam je ostvario uspešnu karijeru, ali je istovremeno sačuvao delić onog starog sebe pa stoga svoju ličnost i dalje ne shvata ozbiljno, život vidi kao igru i otud izvlači razloge zbog kojih se opredelio da uđe u jednu od najneizvesnijih profesija u kojoj, prema sopstvenom priznanju, teško može pronaći mir. Taj dečak uspeo je da se skrasi i danas ima divnu porodicu, koju čine supruga Zorana, s kojom je ovog leta proslavio deset godina braka i dve ćerke, Sofija (9) i Lea (2), zbog kojih ne odustaje čak ni kada je najteže. Radi više nego ikada, ali se u svemu tome dobro oseća. Gledamo ga u hit seriji "Senke nad Balkanom“, ali upoznajemo i njegovu novu stranu dok ga posmatramo kao voditelja šou-programa "Luda noć“ na RTS-u. Upravo na radnom mestu Gordan uspeva da pomiri dve strane čoveka koji i dalje želi da ima elan tinejdžera i sposobnost odraslog čoveka da svoje naslednice izvede na put. O kompromisima koji su nekada potrebni kako bi ostvario obe težnje govori nam u otvorenom razgovoru.

Dok ste se fotografisali na ulici, u centru Beograda, primetili smo više zainteresovanih građana koji nisu skidali pogled sa vas. Prihvatate li i te situacije kao deo posla, kako se nosite s popularnošću?

– Najnormalnije, to je sastavni deo. Još jedna nuspojava života kakav vodim i posla kojim se bavim i nemam s tim problem. Dobro je što je tako. To znači da me ljudi povezuju sa ulogama koje igram u pozorištu i na filmu, dakle, prate moj rad. Meni se već na početku karijere, u dvadesetim godinama, dogodilo da postanem prepoznatljivo lice. S druge strane, za razliku od „selebritija“ u inostranstvu, mi se ovde ne razlikujemo od običnog sveta. Možete me videti u svim najnormalnijim situacijama, uključujući prodavnice, pijace, šetnje s porodicom, a budući da stanujem u centru grada, to se često dešava. Ljudi mi prilaze da se slikamo, popričamo i to mi je skroz u redu. Nekada to bude nezgodan trenutak jer, na primer, budem s decom pa moram da ih jurim po parku, ali sve je to normalno.

Jedan ste od glumaca koji trenutno najviše snimaju i veoma ste traženi, pa ste se čak angažovali i kao voditelj. Da li ste trenutno na vrhuncu vaše karijere?

– Ne, još nisam i ne znam kada će se to desiti. To zavisi od spleta različitih okolnosti, ideja, pisaca, reditelja. Takođe, utiče i neka životna faza u kojoj se nalazim, pa recimo istu ulogu ne bih podjednako dobro odigrao pre dve godine kao danas ili za pet godina. Najvažnije je samo raditi i truditi se, ali i probati nove stvari. Naš posao nije neka viša matematika niti od njega zavise životi ljudi kao, recimo, kod lekara. Ovo je umetnost i možete da probate nove stvari.

U kojoj ste životnoj fazi danas?

– U četrdesetim godinama, nedavno sam napunio četrdeset. Sve je isto, samo ste malo stariji. Imam jednu dozu iskustva, prošao sam dosta poslova, mogu na početku da anticipiram kako bi određeni projekat ili uloga izgledali jer sam već prošao gomilu stvari. Malo sam pametniji, i to je to.

Kao čovek na nekakvoj prekretnici, ulazeći u četrdesete, smatrate li da treba manje ili više da radite, na čemu je sada fokus u vašem životu?

– Želim da postignem pravu ravnotežu između poslovnog i privatnog života. To pokušavam, ali ponekad nije jednostavno izdržati sve to. S druge strane, to je i zadovoljstvo jer podjednako uživam na poslu i kod kuće. Kada bih nešto shvatao kao moranje, ne bih mogao da funkcionišem. Posao doživljavam kao veliku količinu radosti. I generalno, zahvalan sam na svemu što imam u životu.

Međutim, koliko god da volite glumu, nedostaje li vam nekada da imate klasičan posao od devet do pet i više vremena za svoju porodicu?

– Ponekad da. Moja supruga radi na taj način, dok je kod mene sve naopako. To je veoma nezgodno, a posebno zato što su sada promenili ovaj zimski raspust pa je sada u februaru, to me mnogo nervira. Uvek je bio u januaru i sada je odjednom februar iz nekog nepoznatog razloga, a nama glumcima je taj period u godini veoma važan jer ljudi tada kreću u pozorište i potpuno su nas upropastili kao kastu, kolektivno, jer tada ne možemo da uzmemo sedam ili deset dana slobodno. Onda se dovijamo i smišljamo nekakvu organizaciju. Moj posao je takav, nekad ga nema mesecima, vlada stalna neizvesnost i vrlo je čudno naučiti živeti s njom. Bogu hvala, član sam Ateljea 212 i tamo igram dosta predstava.

S obzirom na takvu situaciju, u kojoj meri osećate pritisak da sve to održite na površini i uspešno brinete o svoje dve ćerke i supruzi?

– Trudim se da svima izađem u susret, i potrebama ukućana i sopstvenim. Učestvujem aktivno u školovanju dece, supruga i ja se menjamo, uskačemo, to je takozvani brzi život kakav danas svi praktikuju. Nije jednostavno, ali se trudimo, a pomažu nam i dede.

Da li ste strog roditelj?

– Mislim da nisam, uvek nekako polazim od sebe i svojih roditelja i načina na koji sam ja odgajan. Moji roditelji bili su prilično liberalni, nudili su mi puno stvari, ali vremena su se malo promenila. Danas roditelji imaju manje vremena, a istovremeno su se pojavile moderne tehnologije koje su uzele primat i to mi se uopšte ne dopada. Ne volim kada deca previše koriste mobilne telefone i tablete. Doći će period kada će stalno biti na kompjuterima, a sada bih voleo da malo sporije žive, dok mogu. Ne branim im ništa, ali pazim da na tim spravama ne budu previše. Nije normalno da provedu ceo dan na telefonu.

U kojoj meri te tehnologije utiču na otuđenje koje se sve više spočitava nekim porodicama?

– Živimo u vremenu u kojem to sve više dolazi do izražaja. Trudim se da svojim načinom života, ali i poslom kojim se bavim, ne budem otuđen. U stalnom sam kontaktu s ljudima preko čitavog dana. S druge strane, žao mi je što nemam vremena da se više bavim sportom ili odem na svirke ili što nemam vremena za bliske prijatelje, s kojima se znam još od osnovne škole. Za to sam ja kriv, ali bogami i oni. Za bilo kakvu vrstu druženja i viđanja morate da se dogovorite po dve-tri nedelje unapred. Uopšte mi se ne dopada što svi imaju mnogo posla, svi nekuda žure i u nekoj su permanentnoj bici. Sve je mnogo važno, a zapravo nije ništa toliko bitno. Najvažnije je da samo budete okej, mada ni to nije uvek lako. Otuđenju mogu dovesti i mediji, određeni sadržaji za koje se trudim da ne utiču na moj život.

Izjavili ste da ćerkama ne biste isključili rijaliti program ako to požele da gledaju, već da se trudite da svojim vaspitanjem same procene da to nije za njih.

– Pa da, smatram da bilo kakva vrsta zabranjivanja može proizvesti samo kontraefekat. Verujem da deci treba ponuditi neki bolji sadržaj koji svakako postoji i da to zavisi isključivo od ličnog napora, angažmana i afiniteta roditelja. Ne osuđujem one koji to vole, naravno.

Ako bi one sutra izgradile ukus ili bilo kakve naznake ponašanja na koje vi niste uticali svojim primerom, da li biste to doživeli lično?

– Ne, ali ne mogu ni da zamislim da se tako nešto dogodi, znam da to neće biti tako. Učim ih osnovnim pravilima odgovornosti, ispravnosti, poštovanja. Ne postoji nekakav priručnik za to, ali jednostavno se trudim da budu obrazovane, da znaju strane jezike, da ulažu u sebe jer to niko neće moći da im oduzme. Ulagati u decu, njihovu nadgradnju i znanje – to je najvažnije.

Kažete da su vaši roditelji bili liberalni, da li je nekada lakše brinuti o deci ako zauzmete konzervativan stav ili je to gore po njih?

– Kao što sam rekao, verujem da decu treba vaspitavati najbolje moguće, a na njima je šta će usvojiti a šta ne. Deca nose ono što dobiju iz kuće, a kasnije u životu prave sopstvene izbore na osnovu toga. Da li će se obrijati do glave ili će se istetovirati, ja na to ne mogu da utičem. Daću svoje mišljenje i to je sve. Zabranom se ništa ne postiže.

Da li su vaše ćerke svesne vaše slave?

– Ne verujem da ta reč uopšte postoji u Srbiji, ali nisu svesne. Starija možda i ima neku predstavu, mlađa sigurno ne. Za nju je sve to normalno. Posao mi je takav da ne shvatam sebe previše ozbiljno i takav odnos prema tome imamo svi u kući. To je samo posao, kao što je vaš posao da intervjuišete razne ličnosti, tako je i moj da odem i odigram predstavu.

Letos ste proslavili deset godina braka, ali uspevate li i dalje da budete romantični i da održavate njegovu svežinu?

– Da, apsolutno. Od emocija i živimo, ne znam kako bih mogao drugačije da opstanem. Međutim, sve ove godine koliko sam sa suprugom, gledao sam da taj deo svog života ne delim previše s javnošću, naprosto zato što smatram da tu nema ničeg previše interesantnog što bi ljude zanimalo. Meni je to veoma specijalno i drago, pa to volim da držim za sebe.

Ranije je bila aktuelna i tema vašeg zdravstvenog stanja, dosta se pisalo o hronoishrani koju primenjujete, da li se danas osećate dobro?

– Dobro se osećam, osim što me bole leđa, ali to je sportska povreda koju vučem već dugo. Nemam viška kilograma, ne dam se, ali važno je da čovek vodi računa šta unosi u sebe.

Odrasli ste na istom mestu na kojem živite i danas. Šta biste sad poručili onom Gordanu koji je kao mali želeo da postane glumac?

– Nisam oduvek želeo da budem glumac, to se desilo kasnije, sa 15-16 godina, ne pre toga. Voleo sam da gledam filmove, slušam muziku i nije me ništa posebno zanimalo, nisam znao šta želim da budem. Nisam bio najbolji đak. U osnovnoj sam bio odličan, onda sam godinu dana bio u Petoj gimnaziji da bih se potom preselio u Rusiju i tamo završio gimnaziju. Bio sam dobar u stvarima koje su me zanimale.

Igrate i u seriji "Senke nad Balkanom“, kako doživljavate to iskustvo?

– Mnogo mi je drago što mi je Bjela ponudio tu ulogu, mi smo inače veliki prijatelji. Poštujem ga kao umetnika, pre svega kao glumca, a zatim i kao producenta. On je jedan od najzanimljivijih reditelja s kojima sam radio jer je takođe i glumac, vrlo dobro zna šta hoće i davao mi je odlične indikacije. Ne bih da mnogo otkrivam o svojoj ulozi, ali igram nešto što do sada nisam imao prilike, jurio sam ga baš za ovu ulogu i ukazao mi je poverenje. I mene isto zanima kako je sve to ispalo, nisam ni ja gledao ništa osim prve dve-tri epizode, tako da ću gledati seriju kad i čitava javnost.

Kada vas gledamo u jednoj dobroj ulozi u jednoj dobroj seriji to i nije toliko iznenađujuće, ali kako ste se prihvatili posla voditelja "Lude noći“?

– Obratili su mi se sa RTS-a još letos i brzo smo se oko svega dogovorili. Od avgusta radimo na čitavom projektu i izneli smo to svojski, na svojim plećima, u saradnji s kreativnim timom RTS-a. Drago mi je što postoji takav šou-program, on promoviše neke zaboravljene pesme i žanrove, a izvode ih pevači kojima ti žanrovi nisu svojstveni, pa je meni veoma zanimljivo da radim tu emisiju.