Voditelj informativnog programa Mihajlo Pavić otkriva koliko mu je bilo teško u momentima kada je ostao bez ikoga svog, na koji način je to pokušao i donekle uspeo da nadomesti ali i šta mu sada nakon toga što je postao sve ono što je priželjkivao ipak još uvek nedostaje
Kada se spomene ime novinara, reportera i televizijskog prezentera Mihajla Pavića (24) uglavnom se pomisli na lojalnog, iskrenog, komunikativnog i ambicioznog mladića avanturističkog duha. Međutim, iza svih tih zavidnih osobina koje zaista i poseduje stoji život čiji je ukus često umeo da bude veoma gorak. Naime, sa samo sedam godina izgubio je majku, a četiri godine kasnije i baku, koja mu je u tom momentu bila sve na svetu. Ubrzo nakon toga topao dom pronalašao je u kući svojih staratelja ali shvatio je da to nije dobro rešenje za njega. Prvi put posle smrti majke ostaje potpuno sam i prepušten internatu za nezbrinutu decu bez roditeljskog staranja. I mada bi mopžda neko na njegovom mestu krenuo stranputicom, Mihajlo nije dozvolio da ga teške životne okolnosti poljuljaju i fokusirao se na karijeru i napredovanje. Još u srednjoj školi počeo je samostalno da privređuje, a nakon osamnaeste godine potpuno se posvetio novinarstvu. Preko Radio Beograda, televizije Metropolis i Studija B, svoje mesto našao je na televiziji Pink gde trenutno kroz trostruku ulogu krči put ka što boljim angažmanima. Šta god radio i čime god da se bavio, glavna vodilja u životu su mu postulati njegove majke kao i njena rečenica koju nikada neće zaboraviti: ništa nije nepopravljivo.
U intervjuu sa nama prisetio se svoje mladosti, ali i onih ružnih dana koji su na njega ostavili dubok trag.
- Imao sam jako lepo detinjstvo. Tih prvih sedam godina pamtim kao period u kom sam dobijao svu pažnju ovog sveta. Čak i kada su doktori mojoj majci prognozirali rak pluća, ona je svoje poslednje dane posvećivala isključivo meni. Međutim, izgubila je bitku i ja sam završio kod bake koja je u veoma kratkom periodu podelila njenu sudbinu – priča Mihajlo koji je ubrzo posle toga započeo nimalo lak život bez ikog svog.
- Posle prve godine srednje škole, iz porodice staratelja, koji su nakon bakine smrti par godina brinuli o meni, prešao sam u internat za nezbrinutu decu. Tada nastupa najteži period u mom životu, jer se po prvi put suočavam sa činjenicom da sam na ovom svetu potpuno sam. Jedno vreme u meni je postojao strah da će svi ljudi koje volim pre ili kasnije otići i napustiti me – kaže on i priznaje da i sada oseća posledice trauma nastalih u tom periodu.
- Nedostajanje porodice i toplog porodičnog okruženja mnogo je uticalo na moj život i to je nešto što nikada neću prevazići. Međutim, kako je vreme prolazilo shvatio sam da ni jedna trauma ne može doveka da te drži zarobljenim te sam se potpuno posvetio svom obrazovanju i svojim prijateljima. Pred kraj srednje škole aplicirao sam za stipendiju Delta fondacije Ivane Mišković Karić i na taj način završio osnovne studije na Megatrendu. Sada shvatam da su me ti događaji zapravo usmerili da postanem to što jesam danas – objašnjava Pavić.
Za oca kaže da ga je sreo tek dva puta u životu, nikada nije imao priliku ga bolje upozna, tako da bližeg krvnog srodnika gotovo da i nema. Međutim, može se pohvaliti divnim, lojalnim prijateljima, na koje uvek može da se osloni.
- U periodima kada mi je bilo najteže bio sam upućen na svoje prijatelje i njihove roditelje, zato ih od samog početka doživljam kao svoju porodicu. Dok su drugi odlazili, oni su ostajali uz mene i danas su tu da prožive sve moje krize ali i lepa dešavanja – otkriva novinar i dodaje da mu još uvek najteže pada prazna kuća i nedostatak majke.
- Mama mi nedostaje svakog dana, to je gubitak koji neću preboleti. Njeno mesto nikada niko neće uspeti da zauzme. Postoji toliko lepih stvari koje sam želeo da podelim sa njom: od završetka srednje škole, preko prve ljubavi, do uspeha u novinarstvu. Ali bez obzira što nije tu u glavi su mi još uvek njene pozitivne rečenice koje su me neretko vadile iz najgorih kriza – prepričava svoja osećanja i borbe Mihajlo, koji ne želi da njegova priča naiđe na sažaljenje niti bilo koju vrstu patetike. Voleo bi da postane dobar primer mladim ljudima koji su se našli u sličnom problemu kao on i pokaže im kako uvek postoji drugi izbor.
Priznaje da je njegovo srce osvojila već jedna devojka oko koje se izvesno vreme trudi, ali ističe, ako bi u nekom periodu morao da bira između ljubavi i posla, da bi novinarstvo definitivno pobedilo.
- Gledam da maksimalno izbalansiram privatno i poslovno i nadam se dami čiji će sluh za dinamiku biti bar približan mom. Ako bi baš morao da biram, s obzirom na to da sam na putu dovde načinio pregršt sitnih, mukotrpno načinjenih koraka, od novinarstva ne bih odustao, pogotovo ne zbog nekog kaprica, jer jedino se tako može nazvati uslovljavanje partnera – objašnjava Pavić koji je trenutno posvećen svojoj karijeri ali prvenstveno dobijanju master diplome na Fakultetu političkih nauka.
