Ekskluzivno za "Story" - Danica Karić: Pevala sam dok sam se porađala (foto)

Poznata naslednica porodice Karić, Danica Karić ekskluzivno otkriva koji ju je osećaj savladao kada je shvatila da joj je pukao vodenjak, koliko joj je značila podrška supruga u sali i zašto se toga dana, pored toliko načina anestezije, ipak odlučila da sve ide prirodnim putem

Bivša članica muzičke grupe DnD Danica Karić (32) proteklih godinu dana živi svoju bajku. Od momenta kada je upoznala supruga Nikolu Stojilkovića (27), klupko njene sreće lagano je počelo da se odmotava i ostvarivala se jedna po jedna želja. Samo za godinu dana pronašla je svoju drugu polovinu, odlučno stala na “ludi kamen”, a pre dva meseca postala je i majka dečaka kome je dala ime Petar. Mališan je u porodicu Karić uneo veliku radost i sreću te su, pored mame i tate, oko njega angažovane bake, deke, tetke i sva ostala rodbina. Danica ne krije osećaj zadovoljstva povodom rođenja naslednika i ističe da je najveći trenutak sreće osetila kada je ugledala njegovo malo lice. Za razliku od mnogih drugih žena kojima je porođaj bolno i neprijatno iskustvo, ona ističe da je za nju to bilo predivno spajanje umnog i fizičkog zadovoljstva, koji je ovom prilikom želela da podeli s našim čitateljkama.

Kako je izgledao momenat kada vam je pukao vodenjak, jeste li se uplašili?

– To se dogodilo u noći kada smo slavili rođenje moje sestričine Anike. Tačnije, Nikola je slavio dok sam ja bila u krevetu. Negde oko jedan sat posle ponoći pukao mi je vodenjak. Nisam znala da li je to normalan osećaj, treba li tako da bude te sam bila malo zbunjena. Odmah sam pozvala doktorku, pitala je šta da radim i javila Nikoli da dođe kući. Kada je moj suprug stigao, uz muziku iz Disney crtaća plesali smo po sobi, ja sa sve peškirom između nogu. U tim trenucima pomolila sam se Bogu da sve bude u redu s mojom bebom. Nisam bila uplašena, već više zbunjena i uzbuđena.

Zašto ste odlučili da prirodnim putem, bez epiduralne anestezije, donesete svog sina na svet?

– Oduvek sam smatrala da je porođaj nešto najprirodnije za ženu i želela sam taj dar da prihvatim i u pravom smislu osetim. Verovala sam da naše telo zna šta čini i da mu treba verovati. I bilo je tako. Priroda je sve obavila sama. Pre porođaja dosta sam čitala o tome kako bi sam čin dolaska deteta na svet trebalo da bude radost i uživanje za jednu ženu. Suprug i ja odgledali smo i nekoliko dokumentarnih filmova gde žene čak doživljavaju orgazam dok se porađaju. E sad, nije moralo baš tako da bude, ali želela sam da osetim radost i istinski uživam u svemu tome. Moram da istaknem kako smo u velikoj i bespotrebnoj meri bombardovani negativnim informacijama o rađanju. U televizijskim serijama i filmovima svaka žena vrišti tokom porađaja i uvek je sve vrlo dramatično. Nekada smo se porađale u zajednici, uz svoje bake, mame i tetke, danas kada to činimo u bolnicama, verujem da sama zgrada, doktori i beli mantili dodatno unose nervozu i strah kod žena.

Da li je takva odluka ispunila vaša očekivanja?

– Porođaj je nešto najdivnije što sam ikada osetila. To opuštanje i relaksacija kada beba dolazi na svet, naprosto je predivno. Presrećna sam zbog svoje odluke, jer drugačije ne bih znala da to zaista može da bude uživanje tela i duše. Želela sam da moj sin dođe na svet na najradosniji način, slušajući pesmu i smeh svoje mame, a ne vrisak. Hvala Bogu, bilo je tako. Nekoliko nas bilo je u sobi i svi su komentarisali da nikada nisu prisustvovali takvom porođaju, gde majka peva svom detetu dok izlazi. Čak mi je i babica rekla da u svojih 25 godina rada nikada nije videla da trudnica u trenutku svog najvećeg bola govori kako je ništa ne boli i kroz to prolazi nasmejana. Moram da kažem da mi je tokom trudnoće bilo veoma teško zato što ljudi nisu verovali da porođaj ne mora nužno da boli. Čula sam savete mnogih, ali ubrzo sam ih odbacila i prepustila se svojim pozitivnim mislima. Svi su govorili kako ću videti da boli, ali moram da ohrabrim sve one žene koje su na pragu da postanu majke i poručim im – stvarno ništa ne boli!

Ako ponovo zatrudnite, da li biste to ponovili?

– Nadam se da bih. Ne mogu reći zasigurno, jer verujem da svaka majka mora da napravi izbor u koji veruje da je najbolji za nju i njeno dete. Nažalost, ima žena koje nemaju izbor, pa dožive veliku traumu. Zahvalna sam što nisam jedna od njih. Ovoga puta opredelila sam se za GAK u Višegradskoj i moram da zahvalim svojoj lekarki što je poštovala sve moje želje.

Da li je vaš suprug bio prisutan na porođaju?

– Iako se pomalo preispitivao, želeo je da bude uz mene i tako je na kraju i bilo.

Kako je on podneo sve što se dešavalo, dobro je poznato da muškarci mogu da budu velike kukavice?

– Tako kažu, međutim, on je bio divan. Sve vreme bio je uz mene i ističe da mu je to najlepši trenutak u životu i nešto najbitnije što jedan čovek može da doživi.

Kada su vam sina dali u naručje, koja je bila vaša prva misao?

– Ne verujem da postoje reči koje mogu da opišu taj trenutak, jer on je naprosto van prostora i vremena, ništa ne postoji sem radosti i ljubavi, predivno. Dok se porođaj odvijao, sve vreme sam mu tepala: `Dušo mamina, dušice moja`.

Zašto ste odlučili da mu date ime Petar, ima li ono neko posebno značenje za vas?

– Dok sam bila trudna, pitala sam ga: `Kako želiš da se zoveš, reci mami?` I čula sam Petar. Nakon toga rekla sam svima da je on sebi odabrao ime, što im je u tom trenutku bilo smešno, ali on je zaista bio Petar od momenta kada se rodio. Inače, nikada nisam mislila da ću to ime dati svom sinu, ali on ga je sam izabrao.

Prošlo je nekoliko meseci otkako je mali Petar u vašem domu, da li vam je bilo teško da se uskladite s njegovim ritmom spavanja i ishrane?

– Nije, jer se još pre porođaja pripremate za takve stvari. Onog momenta kada beba dođe u kuću, sve nestane i samo ona postoji. Imala sam sreću da je moja svekrva prvih nekoliko nedelja bila uz mene i pomagala mi oko svega. Priznajem, ne bih mogla bez njene pomoći, jer sam se u tom periodu oporavljala od porođaja.

Ko se prvi budi kada beba zaplače, vi ili suprug?

– Zavisi u koje doba zaplače. Ako je to kasno u noć, Nikola ga zbrine, pošto on kasno leže, a ako je reč o ranim jutarnjim satima, onda sam tu ja. Mada moram da priznam da je on mirna i opuštena beba koja plače samo kad je mnogo gladna.

Da li ga hranite samo majčinim mlekom ili koristite dohranu?

– Dojim ga, ali koristim i dohranu. Želela sam samo da dojim, međutim, uvideli smo da moje mleko nije dovoljno. Bilo mi je veoma teško to da prihvatim, ali ipak sam odlučila da dodam dohranu. Od momenta kada smo je uključili, počeo je mnogo bolje da spava, a i ja sam postala opuštenija jer nisam više strahovala da li je sit.

Pevate li mu uspavanke?

– Pustim muziku za bebe pa usput izmišljam pesme za njega. Do sada sam napisala ceo album, ko zna, možda ga i snimim. On je moja najlepša inspiracija.

Brinete li se sami o njemu ili imate pomoć?

– Svi ga čuvaju. Tata ga kupa, ponekad mu daje dohranu, igra se s njim, a najviše voli da mu leži na stomaku i da uživaju zajedno. Ali tu su i tetke i bake, bez kojih ne bismo tako lepo prolazili.

Kada je reč o Petru i njegovom odrastanju, slušate li savete drugih ili samo svoj instinkt?

– Saveti su dobrodošli, ali radim onako kako osećam da je najbolje. Konsultujem se s pedijatrom, patronažnom sestrom, ali i svojim roditeljima i sestrama. Istina je da oni imaju više iskustva, ali prosto je čudo kako Petar reaguje na moj glas, na moj dodir, jednostavno u pitanju je poseban spoj.

Kako ćete vaspitavati sina?

– Verujem da ćemo se, kada za to dođe vreme, ugledati na svoje roditelje i naravno, pratiti sopstvenu intuiciju.

Hoćete li biti onaj dobar ili loš policajac?

– Ne verujem u to, mada umem da budem stroga s decom, a opet, vrlo sam posvećena i kreativno aktivna. Ne znam kakva ću biti s Petrom, ali verujem da će sve doći na svoje.

Rođenje deteta unese novu energiju u odnos dvoje ljudi, ali i potrebu za prilagođavanjem novim okolnostima, kako se vi snalazite u tome?

– Mogu da kažem kako se kod nas ljubav razvila na jedna nov način. Predivan je osećaj kada ugledate svog muža u svom sinu i obratno. Ta ljubav je neopisiva. Naravno, svaka druga novina donosi nove izazove i treba je prihvatiti raširenih ruku. Sigurno je da ima prilagođavanja, ali zato smo devet meseci trudne kako bismo se pripremile za predstojeće promene. Zahvaljujući porodici, pogotovo svekrvi, koja nam puno pomaže, sve je daleko lakše.

Neverovatna sreća zadesila vas je u manje od godinu dana, nekako se sve brzo odvijalo čak ste i u brak ušli nakon samo nekoliko meseci zabavljanja. Jeste li strahovali da postoji mogućnost da ste samo zaljubljeni i šta će se destiti kada to prođe?

– Trudim se da živim u sadašnjem trenutku i realista sam kada je o ozbiljnim vezama reč. Kada smo se upoznali, sve je nekako lepo teklo da sam samo pomislila: `Bože, šta god treba da se desi, neka se desi, ti odredi`. Nisam želela išta da kontrolišem niti da verujem kako znam šta treba raditi dalje, prosto sam pustila da me ljubav vodi. Sve želje ispunile su mi se s Nikolom i svakoga dana ispunjavaju se sve više i više. On je moja radost.

Kako su vaši roditelji reagovali što tako brzo ulazite u brak?

– Nikolini roditelji takođe su ušli u brak nakon samo tri meseca zabavljanja. Moji su bili srećni jer sam ja našla svoju sreću. Odmah su mi rekli da je to ispravna odluka jer je Nikola divan dečko, a isto su reagovali i njegovi mama i tata.

Postoje li i dalje sitnice kojima jedno drugo svakodnevno obradujete?

– Nismo preterano romantični ni on ni ja. Nama je radost kada se ljubimo, mazimo, gledamo neki film, šetamo. Nikola zna da najviše volim cveće pa mi ponekad kupi cvet da me iznenadi. To je moja radost.

U svakom braku ima i neslaganja, oko čega se vi najčešće raspravljate i kako to rešavate?

– Presrećna sam što je naša veza satakana na poverenju te suprug i ja o svemu razgovaramo i otvoreno delimo osećanja. Ne postoje dani kada smo ljuti ili nervozni jer ne dopuštamo da se u nama `kuvaju` negativna osećanja, već razgovaramo čim se ukaže prilika. To je ključ dobrog i zdravog braka.

Priželjkujete li proširenje porodice?

– Da, veoma bismo voleli to. Čim sam se porodila, rekla sam Nikoli da želim još jedno dete. Smatram da treba uživati u prvom detetu jer je to jedinstven trenutak, ali kada Bog da, biće ih još. Do tada, uživamo u Petru i našoj maloj porodici.