Ekskluzivno Olivera Jovićević: Teško sam podnela porodičnu tragediju!

Poznata novinarka prvi put govori o najtežim životnim udarcima koje je trpela poslednje dve godine, kada joj je preminuo otac i poginuo bivši suprug s kojim ima ćerku Dunju i tvrdi da posle tog iskustva drugačije gleda na svet...

Koračati na potpeticama u sobi punoj kravata, veći je podvig nego što će oni koji ih nose želeti da priznaju. S tim se petnaest godina, koliko broji njena emisija „Upitnik“ na Radio-televiziji Srbije, suočava novinarka Olivera Jovićević (52) koja, ipak, nije dozvolila da njena spoljašnjost baci senku na sav trud koji je dugo ulagala kako bi danas bila jedno od vodećih TV lica u svetu političkog novinarstva. Pokazala je da lepota i pamet mogu ići zajedno, iako će uvek biti onih koji nikada u to neće poverovati. Olja je, međutim, ispod fasade „neumoljive inspektorke“, što joj je u studiju često u opisu posla, takođe brižna majka i domaćica. Koliko god da je ponosna na godišnjicu „Upitnika“, reći će vam da je ćerka Dunja (19) njen najveći uspeh. Ekskluzivno za „Story“ govori i o novonastalim okolnostima koje su roditeljstvo za nju učinile težim iskustvom nego što se nadala.

Da li je politika i dalje muška stvar?

- Ništa se bitno nije promenilo u odnosu na vreme kada sam počinjala. Nisam feministkinja, naprotiv, uživam u svom ženskom biću, ali je činjenica da su muškarci na mestima gde stanuje moć. Oni su glavni urednici, direktori medija, a slično je, s retkim izuzecima, i u svetu politike. Žene u novinarstvu su rudari, one su srce medijske produkcije, istražuju, čine vidljivim probleme u društvu. Uz posao, one su uglavnom i stub porodice i majke. Za sve to potrebna je velika snaga i hrabrost.

Šta bi sve bilo lakše muškarcu koji bi vodio „Upitnik“?

- Ne znam da li bi mu išta bilo lakše jer bi se i on suočio s nekulturom dijaloga koja je kod nas usađena. Žao mi je što je u našem društvu tako teško razgovarati, a u takvim uslovima pitanje je i koliko smisla ima moja emisija. Možda je došlo vreme da razmišljam o nekom drugom projektu. Ponosna sam na nekoliko emisija koje sam uradila za ovih gotovo petnaest godina, ali mislim da u novinarstvu nisam rekla sve i da me najbolja stvar u mojoj karijeri tek očekuje.

Svojevremeno ste radili i kao profesorka u srednjoj školi. U kojoj meri vam je to iskustvo pomoglo u snalaženju s večito nemirnim političarima u studiju?

- Veoma rano, još pre nego što sam diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, predavala sam književnost učenicima od kojih sam bila tri-četiri godine starija. Vodila sam i dramsku sekciju u kojoj smo spremali pozorišne predstave i takmičenja u recitovanju. Sećam se tog iskustva kao izvanrednog zbog toga što je u našim školama mnogo talentovane dece. Potrebno je samo ozbiljno se baviti njima. Međutim, situacija u studiju posve je različita. Tu je potpuno pogrešno izigravati učiteljicu, niti je na novinaru da deli pedagoške packe odraslim ljudima s tako odgovornom ulogom u društvu.

Važite za atraktivnu novinarku iako ste u šestoj deceniji. Da li su komplimenti te vrste sve značajniji ženi kako biva starija?

- Po komentarima koje povremeno čujem, postoji percepcija da bi žena koja se bavi političkim novinarstvom trebalo da ima višak muških hormona, “tegle” na očima i da zaboravi šminku i visoke potpetice. Tačnije, da zaboravi da je žena. Kod mene je sve suprotno zbog toga što poštujem publiku i sopstvenu ličnost.

Ostatak EKSKLUZIVNOG INTERVJUA pročitajte u najnovijem broju magazina "Story" koji je u prodaji do 27. novembra...