U razgovoru za "Story" nekadašnji fudbaler Dejan Stanković govori o organizaciji svog letnjeg kampa za decu i planovima za predstojeće proslave koje će obeležiti s porodicom
Kada na Guglu ukucate ime Dejana Stankovića (39), nižu se stranice o titulama, maestralnim potezima na terenu, nezaboravnim utakmicama s reprezentacijom, Zvezdom, Romom i Interom. Tu je i podatak da je prvi savetnik predsednika UEFA, ali i o nizu humanitarnih akcija u kojima je učestvovao. Saznaćete da je suprugu Anu upoznao kada je imao samo devetnaest godina, da imaju tri sina, da porodica Stanković živi u Milanu… Ako nastavite da pažljivo čitate šta je o njemu pisano proteklih godina, naići ćete i na tekst kako mu dva mladića iz Beograda zahvaljuju što im je obezbedio karte za meč Milano–Inter, a posebno je zanimljivo što su ga, u trenutku kada su mu se obratili, znali samo “s televizije i iz novina”. Sigurno je da je Dejan Stanković uradio mnogo toga što je, u znatnoj većoj meri, uticalo na nečije živote, ali je – s druge strane – ovo veoma slikovit pokazatelj njegovog odnosa prema ljudima, čak i kad ih ne poznaje. Uravo zbog želje da, kad god može, bude akter priča s pozitivnim predznakom, nedavno se obreo u osnovnoj školi “Jovan Ristić” u Borči, gde smo i uradili ovaj intervju.
- Prihvatio sam predlog kompanije ”Marbo Product” i brenda Chipsy da budem deo akcije “Pokaži fudbalsku strast”. Oni će pokoniti više od 7.000 lopti za fudbal, košarku, odbojku i rukomet. Kad sam čuo da će ih dobiti preko 1.200 škola, u šali sam ih pitao – hoćete li nabaviti sve te lopte. Ponosan sam što sam deo akcije koja podstiče devojčice i dečake da se bave sportom, sasvim je svejedno kojim.
Da li ste sačuvali bar neku od lopti, kojom ste postigli važne golove?
- Imam nekoliko “ozbiljnih” lopti, a kad to kažem prvo pomislim na onu kojom je odigrano finale Lige šampiona 2010. godine, u Madridu. Na njoj su potpisi svih mojih kolega iz tima. Jedna od tih posebnih je lopta s kojom je Zvezda uzela duplu krunu. To su bili moji prvi trofeji.
Prošlo je pet godina od kad ste prestali da aktivno igrate fudbal. Šta ste sve radili kada ste, konačno, na raspolaganju imali “svo vreme ovog sveta”?
- Kada posle dvadeset godina profesionalne karijere napustite fudbal, treba vam vremena da se snađete i da se pronađete. Odjednom je nestalo adrenalina, koji je pratio svaku utakmicu. Znao sam da ću ostati u sportu, ali je bilo pitanje na koji način. Osetio sam da je rad sa decom prava stvar za mene – jeste odgovoran, ali nema stresa. Upravo zato ću od 28. jula do 18. avguta organizovati fudbalski kamp “Deki 5”. Mislim da je sjajno da svaki bivši sportista pokuša da kroz svoj rad sa decom vrati delić onoga što je nekada, u detinjstvu, i sam dobio. Želim da što više dece dođe u kontakt sa fudbalom, kvalitetnim trenerskim radom, da se upozna sa ispravnim ponašanjem u grupi, da nauči šta je fer-plej, poštovanje rivala, a šta je pravilna ishrana i sportski način života.
Čime vas je Milano osvojio, a čime zadržao tolike godine?
- Zovem ga glavni grad Evrope, jer su ti potrebna samo dva sata da bi stigao gde god poželiš. U junu će biti dve decenije od kad sam došao u Italiju, a kad sam prestao da igram Milano je bio logičan izbor, jer sam u Interu proveo devet gdoina. Deca su u tom gradu odrasla, tu idu u školu, ali budući da često dolazimo ovamo, o Srbiju znaju sve što treba.
Kojim jezikom govorite kod kuće?
- Na srpskom, samo što sinovi ponekad među sobom koriste italijanski.
U kojoj meri ste poprimili navike Italijana?
- Sasvim je normalno da postanete deo sredine u kojoj tako dugo živite, ali je za mene normalno i što ni jednog trenutka nisam prestao da budem deo Beograda. Rim je bio malo “topliji”, vatreniji kad je reč o navijanju, ali je Milano za fudbalera idealno mesto. Pritisak postoji, ali je doziran. Mislim da niko ne može da kaže da Italijani, generalno, nemaju stila. Poslednje dve godine ponovo dosta putujem, ali kad sam u Milanu svakodnevica mi jako prija. Kad posle buđenja bez alarma usledi lep doručak, onda se radujete nastavku dana koji čini fina šetnja, ručak, uveče večera s prijateljima. Ima gde da se izađe, hrana je fenomenalna, grad je kao stvoren za uživanje.
Kada se čitaju vaši intervjui i prati instagram profil, dođe se do zaključka da ste veoma pažljiv suprug. Da li ste oduvek bili takvi ili je zrelost učinila svoje?
- Ponovo ću pomenuti svakodnevicu, jer ona mnogo govori o vama. Fotografija može da otkrije mnogo toga, ali i ne mora. Nas dvoje smo zajedno dvadeset godina.
Izgleda da je za vas ovo vreme jubileja – 20 godina sa Anom, 20 godina u Italiji…
- U septembru me čeka četrdesti rođendan, koji ću morati posebno da obeležim, sin postaje punoletan… Ova godina nam nosi mnogo lepih datuma.
Da li ste sa samo dvadeset godina mogli da naslutite da je veza s Anom toliko ozbiljna?
- Zaljubio sam se čim sam je video. Osetio sam da je to – to, a kad sam rekao njenom bratu zamalo me nije udario.
Koji period je u vašem i Aninom životu bio ključan, ko je tokom svih ovih godina na koga više uticao?
- Bio je to odlazak u Rim i prvih godinu i po-dve. I za nju i za mene je život sa nekim bio nešto sasvim novo, ali tim više mi je drago što smo to iskustvo zajedno sticali. Iz dana u dan učili smo jedno o drugom i jedno od drugog. Kad bih mogao da se vratim u te godine, sve bih ponovio.
Za rođendan ste na instagramu napisali “sve ti dugujem, anđele moj”.
- Taj stih sam uzeo iz jedne lepe pesme mog prijatelja Aca Pejovića, jer u potpunosti odražava ono što mislim i osećam. Zaista varujem da bez nje ne bih bio ovakav! Jednostavno, ne bih se kompletirao.
Sva tri vaša sina treniraju fudbal u „Interu“. Koliko su godina ili, možda, meseci imali kada ste im poklonili prve lopte?
- Prve lopte sam im doneo iz “Rome” i “Intera”, a od svoje od pete-šeste godine su počeli da treniraju fudbal. Najvažnije je da su se zabavljali, baš kao što to i sada čine. Stefan je izašao iz te priče, jer ima druge želje, što ja poštujem. Filip i Aleksandar su na dobrom fudbalskom putu.
Dokle ste se vi zabavljali u fudbalu?
- Do samog kraja karijere sam se odlično zabavljao, mnogo radio i svakog puta sa osmehom izlazio na teren. Sve pobede, sve poraze, pa i povrede bih ponovo prihavtio. Kad bi nekim čudom moglo samo bih jednu utakmicu odigrao ponovo, a to je ona protiv Australije, na Svetskom prvenstvu 2010. godine. Neverovatno mi je žao što je nismo dobili, jer mislim da je tadašnja ekipa mogla da ispiše novu reprezentativnu istoriju, ali tu su igrači koji ovog leta idu u Rusiju. Budući da je tim fenomenalan, nadam se da će oni uspeti da to urade.
Rekli ste „sinovima nisam trener, pa im zato ne dajem stručne savete, ali sam uvek tu ako im zatrebam“. Da li je teško ne mešati se u trenerski posao?
- Nije, jer sam svestan da i onako imaju pritisak zbog svega što sam ja uradio. Možda je upravo to Sterfanu najviše smetalo. Međutim, sve je to deo odrastanja i jačanja. Oni se s time odlično nose.
Da li su Ani dosadile fudbalske teme u kući, jer nije lako biti jedina žena u kući?
- Anin brat Milenko Aćimović je bio odličan fudbaler, a i njen otac je bio u fudbalu. Rasla je u fudbalskoj atmosferi, ali kad god ta tema može da se izbegne – mi je u kući ne pominjemo.
Naravno, nisu sve supruge fudbalera iste, ali o vašoj Ani se piše kao o “netipičnoj”. Šopinzi joj nisu omiljeni oblik “društvenog života”, nenametljiva je...
- Šta da kažem, kad to čujem… Ana, stvarno, ima mnogo kvaliteta. Mislim da je normalno da čovek nosi ono što mu dobro stoji, a ne znači da će tako biti samo zahvaljujući činjenici da je neka stvar brendirana. Naprotiv, možete izgledati smešno.
Koliko često svi zajedno dolazite u Beograd ili Anin rodni grad Ljubljanu?
- Zbog obaveza dece u školi i fudbalu, dugo nismo bili zajedno. Ovog leta ćemo se potruditi da sve uskladimo, kako bi bar prvu nedelju proveli sa mnom u kampu.
Da li u “otežavajuće” okolnosti spada i činjenica da tinejdžeri imaju mnogo privlačnije opcije od putovnaja sa mamom i tatom?
- Sve je to normalno, samo je trebalo navići se. U početku mi je bilo neobično kad čujem “izlazim na večeru”, a sad kažem – tako i treba. Ipak, trudimo se da se – baš kao i dok sam igrao – okupimo za večerom. Tokom dana nas obaveze vode na razne strane, ali to je vreme kada jedni drugima prepričamo šta se dešavalo.
Kada dođete u Bograd, gde idete u provod, gde u šetnju?
- Ovde sam rođen, moji roditelji takođe, baš kao i deda. Tu živi mnogo ljudi koji su mi jako važni. U Beogradu volim sve – da jedem, da odem na kafu, da izađem sa društvom… Takvih mesta nam ne nedostaje.
