Dejan Pantelić: Želja da imam još dece ostaće neostvarena

10/06/2018 | 17:35

Harizmatični voditelj Dejan Pantelić govori koliko je sve što mu se proteklih godina desilo promenilo njegov život, zbog čega smatra da sa suprugom Mionom čini idealan spoj i na koji način vaspitavaju ćerku Lanu i sina Vukašina

Kada smo se s voditeljem emisije “150 minuta” na Prvoj TV Dejanom Pantelićem (49) dogovarali za intervju, zamolio je da samo ne pričamo o bolesti. Ako imamo u vidu da više od pet godina, koliko je prošlo od njegovih ozbiljnih zdravstvenih problema, u svakom intervjuu bude bar nekoliko pitanja vezanih za taj dramatičan period, nije ni čudo što je poželeo da tu temu konačno zaobiđe. Kad smo se videli, rekao nam je da mu je, zaista, dosadilo da priča o samoj bolesti i lečenju, ali da mu nije teško da svakog dana razgovara bar s dve-tri osobe koje ne poznaje, ali im je dijagnoza slična onoj koju je on nekad imao. Bezbroj je onih kojima je pomogao savetom ili pravom informacijom. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da su njegova deca, sin Vukašin (10) i ćerka Lana (12), obolela od dijabetesa.

U kojoj meri je sve što vam se dešavalo promenilo vaš pogled na život?

– Trudim se da se ne nerviram zbog stvari zbog kojih sam ranije gubio živce i to mi u velikoj meri polazi za rukom. Čovek u takvim trenucima shvati da nije neuništiv, te da vrlo brzo – ako ne sluša svoj organizam – može da stigne tamo gde niko ne bi voleo da se nađe, a naročito u godinama u kojima si pun snage, elana i želje da stvaraš za svoju porodicu. Kad to kažem, ne mislim na karijeru. Nikad nisam bio karijerista, ali kad imaš malu decu i suprugu koja nije zaposlena zbog njihovih zdravstvenih problema, ne smeš da staneš i da se lako predaš. Što se medija tiče, ne spadam u ljude koji su posle nekog vremena provedenog pred kamerama postali zavisni od njih. Ne bi mi smetalo da sve promenim, ali verujem da treba da se bavim onim što najbolje znam, a još uvek je to voditeljski posao, koji radim već 23 godine. Biću tu sve dok i glasovno i vizuelno budem mogao da odgovorim onom što se od mene očekuje, a kad to više ne budem u stanju – “kopačke o klin”. Do penzije ima još dosta.

Kako uspevate da se ne nervirate u ovim turbulentnim vremenima?

– Kao porodica odlično funkcionišemo, a sve polazi od kuće. Kad u domu imaš nesklad, onda se to reflektuje na sve koji tu žive. Na meni se sve vidi, pa čak i kad vodim program, ne želim da lažem gledaoce. Nisam od onih koji će vam upućivati veštačke osmehe i govoriti ono što im ne leži na srcu. Odavno sam shvatio da je svaki sagovornik koji dođe u moju emisiju – zvezda, a ne ja. Zahvaljujući njemu emisija se gleda, a ne zbog mene. Moje je da pitam ono što zanima publiku.

Da li je vaša supruga Miona razmazila decu zbog toga što imaju dijabetes, a vas zbog bolesti s kojom ste se pre četiri godine izborili?

– Mi smo prava “vojska”. Zna se kad ujutru doručkujemo, kad ručamo, kad se ide u krevet… Još dok sam kao klinac odlazio u Lošinj na more, gledao sam vršnjake koje su dovodili njihovi vaspitači. Kad bih čuo da funkcionišu na zvuk pištaljke, odmah bih znao da su iz Nemačke. Doduše, mi je kod kuće ne koristimo, ali kad postoji red, sve je mnogo lakše. Deca moraju da znaju da, kad se vrate iz škole, treba da se presvuku, ručaju, da se malo odmore, završe domaće zadatke, pa onda izađu da se igraju. Nije baš vojnički, ima i odstupanja, ali volim kad je sve organizovano.

Vaša deca su u uzrastu kada baš ne uživaju u redu o kom govorite.

– Vukašin ga više voli od Lane. Nastoji da mu je sve u sobi cakum-pakum, dok je ona opuštenija, što donekle pripisujemo njenom polaganom ulasku u pubertet. U njoj se budi tinejdžer, srećom ne i buntovnik. I Miona i ja znamo da je sve to normalno, a moram da priznam da sam u nekim momentima bio gori nego što će, nadam se, oni biti. S druge strane, njih dvoje su ponosni što sam im duhom blizak i što shodno tome komuniciram i s njima i s njihovim drugarima. Deca ne vole kad su roditelji – klasični roditelji, što ne znači da nemaju potrebu za autoritetom.

Da li s tim redom ima veze činjenica da je Miona završila DIF, a u sportu je pištaljka uvek prisutna?

– Sigurno ima i toga. Kažu da je, kad su partneri horoskopske Škorpije, a Miona i ja smo upravo ti znaci, teško napraviti situaciju u kojoj sve savršeno funkcioniše. Međutim, nas dvoje smo idealan spoj.

Da li ste se vi i Miona trudili da to postignete ili je, jednostavno, dobro krenulo?

– Iza nas je sedamnaest zajedničkih godina, a mi se volimo više nego na početku veze. I dalje otkrivamo jedno drugo, što je divno. Ne mogu da shvatim ljude koji kažu – dosadio mi je ili dosadila mi je, ne osećam strast, emocije su izbledele… Kod nas je sve to još intenzivnije. Moj pokojni otac jednom je rekao: “Kad bih se ponovo ženio, opet bih odabrao istu ženu”. Tada mi je to bilo smešno, a sada razmišljam isto kao moj tata Despot. Potpuno sam iskren kad to kažem. Ne mogu ni da zamislim da nismo zajedno, da Miona ili ja decu viđamo dva puta nedeljno… Uopšte mi nije jasno zašto se ljudi udaju i žene ako nisu spremni da tu zajednicu čuvaju i razvijaju.

Možda nemaju dovoljno sreće pri izboru partnera?

– Odmah se vidi da li je osoba prava.

U intervjuima koje ste ranije davali, ispričali ste da Miona na početku vašeg poznanstva nije bila fascinirana vama kao TV ličnošću?

– S ove distance ni ja, kad bih se našao na njenom mestu, ne bih tako lako pristao. Nije volela vrstu muzike u emisijama koje sam tada vodio, niti je bila moj fan. Međutim, sve više ljudi koji me zaustavljaju na ulici pohvalno pričaju o “Pink diskoteci”. Eto, juče sam video dr Iggija, prenekoliko dana Anabelu. Obraduju me ti susreti. No, da se vratim na izbore. Meni je odmah sve bilo jasno, a pre venčanja živeli smo četiri godine. Posle mesec dana ti je mnogo toga jasno, posle godinu pogotovo, a da ne govorim o četiri. Znam da postoji kriza srednjih godina, kad muškarci počinju da se zaljubljuju u žene koje su dvadeset godina mlađe od njih, ali to mi je suludo. Tako nešto smatram nepoštovanjem ne samo supruge već cele porodice.

Svojevremeno ste ispričali da ste, u trenucima kad vam je bilo najteže, mislili o tome da jednog dana morate da odvedete ćerku pred oltar i predate je suprugu. Da li ste spremi za njene prve ljubavi?

– Baš sam danas o tome razmišljao. Interesantno je da ne mislim o Vukašinovim emocijama, već o njenim. Moj tast, koji ima tri ćerke i sina, jednom prilikom je rekao: “Da je trebalo da opišem idealnog muža moje Mione, bio bi kao Dejan”. Sigurno je da i u mojoj glavi postoji neko kakvog bih ja voleo za Lanu, ali toliko je pitanja na koja treba naći odgovore. Da li će taj neko napraviti nešto u životu, da li će stvoriti neka četiri zida? Šta savetovati? A onda pomislim – to nisu radili ni moj roditelji, a odlično je ispalo. Verujem u sudbinu. Kad budem video da postoji ljubav, sigurno je da ću ih podržati.

Vi i vaš stariji brat Mića veoma ste bliski. Mislite li da će Lana i Vukašin imati podjednako lep odnos?

– Trudim se. Slušao sam skoro u jutarnjem programu Dragana Ilića koji je govorio kako decu od malih nogu treba učiti da se ne svađaju, da budu tolerantniji… Mnogi moji prijatelji imaju samo jedno dete. Kad se okuražim da ih pitam zašto nisu stvorili još jedno, neretko čujem – jedno bi možda ostalo ovde, drugo bi otišlo u inostranstvo ili, ako bi i ono ostalo, bavilo bi se nekim drugim poslom, ne bi se viđali, možda bi se s vremenom posvađali oko stana, imovine. Ovako će ovo jedno naslediti to što smo stvorili i neće imati s kime da se svađa. Meni to zvuči sebično. Miona i ja voleli bismo da imamo troje-četvoro dece, ali to će ostati naša neostvarena želja. Zdravstveni problemi koji su me izbacili iz koloseka, predstavljaju prevelik rizik za tako nešto. Daleko od toga da ne mogu da imam decu, ali moj organizam isuviše je zračen da bih bez rizika ponovo postao otac.

Brankica TreskavicaNebojša Babić

Još iz rubrike