Branko Milićević: Ako žena voli svog muškarca, mora da mu zvoca

Sa suprugom, rediteljkom Slobodankom Cacom Aleksić (76), ugostio nas je u svom beogradskom domu, gde žive sa ljubimcima, okruženi brojnim satovima i otkrio tajnu njihovog pet decenija dugog braka, u kom se prvenstveno odlično provode

Ljudi veoma često kažu da čuvaju dete u sebi i da mu ne daju da odraste, ali vrlo su retki oni kod kojih je to “dete” toliko veselo i nesputano kao kod proslavljenog glumca Branka Milićevića Kockice (71). Da biste to shvatili, nije potrebno da ga dugo i dobro poznajete, već je dovoljno da odgovori na vaš telefonski poziv ili da vam pošalje mejl. Sa suprugom, rediteljkom Slobodankom Cacom Aleksić (76), ugostio nas je u svom beogradskom domu, gde žive s ljubimcima.

U rečima i kompletnom nastupu upravnika Dečjeg pozorišta "Puž" nema nimalo konvencionalnosti, već do izražaja dolazi upravo to “dete u njemu”. Zato razgovor s njim ne počinjemo pitanjem “otkud vi, takvi, u svetu politike”, mada je ono trenutno najaktuelnije. Ostavljamo ga za kraj intervjua, a krećemo od činjenice da su retki ljudi koji će u aprilu proslaviti sedamdeset drugi rođendan, a da imaju takav tempo života.

– Fizičku kondiciju održavam trčanjem po pozornici. U dečjim predstavama nema sedenja i razgovaranja kao u pozorištima za odrasle. Ipak, možda najvažniji faktor moje dobre forme jeste činjenica da ne igramo ni drame, ni melodrame, ni tragedije, već samo komedije. Smeh je dobra formula za zdrav duh. Mislim da čuvena poslovica “U zdravom telu zdrav duh” treba da glasi “Zdrav duh, zdravo telo”.

Svojevremeno ste rekli da možete da se odmorite samo za desetak minuta. Kako?

– U knjigama sam nalazio razne metode. Prihvatio sam fazon da kad zatvorim oči, ne rešavam probleme, nego zamišljam cveće. Uvežbao sam da mi se u glavi same od sebe smenjuju slike cveća. Složio sam ih po azbučnom redu – azaleja, bulka, visibaba, gardenija, dan i noć, đurđevak i tako do š – šeboj. Obično zaspim već kod orhideje, a dremku mi prekida budilnik.

Vaš stan, u kom ste nas ugostili, pun je budilnika. Kako ste počeli da ih sakupljate?

– Pre desetak godina negde sam pročitao da satovi na struju i baterije imaju frekvenciju pulsiranja koja smeta našoj ličnoj frekvenciji, a druga im je mana to što se ne čuju. Ne volim noćnu, “mrtvu” tišinu. Zato sam za spavaću sobu kupio jedan stari budilnik na navijanje, koji lepo tiktaka. To se i Caci dopalo, mada uopšte ne veruje u moju priču o frekvencijama, pa je počela da da ih sakuplja. Došli smo do 262, od čega su 84 minijaturni satovi veličine petodinarca. Oni su najslađi.

Da li se nekad desilo da budilnik otkaže poslušnost, pa zakasnite na neki bitan događaj?

- Kada je važno da se probudimo na vreme, podesim sve mobilne da nas bude nekom prijatnom muzikom. Međutim, Caca mi je jednom prilikom priredila iznenađenje. Za avionski let u zoru navila je dvadeset budilnika. Kada su svi istovremeno zazvonili, pao sam s kreveta. Posle je nekoliko puta slično iznenađenje pravila za goste, usred večere.

Verovatno se mnogi iznenade kad dođu kod vas u goste i vide da vam je, osim psa, kućni ljubimac vrana.

– U pitanju je mužjak i zove se Sivko. Ne spava u kavezu nego u kupatilu, a ceo stan je takođe njegov. Kad ručamo, doleti i skakuće po stolu. Ako ustanem da nešto uzmem iz frižidera, čim se okrenem, ukrade mi celu šniclu i odnese na ormarić u kupatilu. Tamo sakriva naočare, upaljače, olovke, escajg. Ume da otvori Cacin novčanik, izvadi “crvene pare” i stavi ih u lavorčić s vodom. Tako oni omekšavaju hranu da bi je lakše progutali. Pare ne guta, ali ih pocepa.

Kad čitamo o bračnim parovima koji su zajedno pedeset godina, uvek su tu rečenice – nikad se ne svađamo, razumemo se, jedno drugom smo podrška. Međutim, vi kažete da se svađate. Da li ste uvek toliko iskreni?

– Kada su naše svađe u pitanju, mogu da budem iskren jer nisu nikakva tajna. Polje sukoba skoro da je nepregledno – kuda ćemo na letovanje, da li da prodamo stari auto, šta ćemo sutra za ručak, koji ćemo film zajedno gledati, šta mislimo o nekoj knjizi ili predstavi, a i u pozorištu često ima oštrih sukoba. Jednom je u predstavi bio nov glumac koji nije znao naš metod rada. Već na trećoj ili četvrtoj probi tako smo se posvađali da je proba prekinuta. Caca i ja napustili smo salu, a on je uzdahnuo, počeo da se pakuje da bi otišao i rekao: “Šteta što se ovako završilo, a baš nam je lepo krenulo”. Zapanjio se kada smo se posle petnaestak minuta vratili i nastavili kao da ništa nije bilo.

Većini žena svideće se vaša rečenica: „Ako žena voli svog muškarca, mora da mu zvoca“. Zbog čega vama zvoca Caca?

– Spisak je podugačak, ali princip je vrlo jednostavan. Preporučujem ga svim suprugama. Šta god da suprug kaže, žena treba odmah da reaguje i ispolji sumnju u ispravnost njegovog stava. Ne mora da razmišlja kako će to objasniti. Dovoljno je da kaže kako joj je tu nešto sumnjivo i da muž treba dobro da razmisli da li je u pravu. Caca je reditelj, pa je odlučnija. Ona odmah kaže – nisi u pravu. Čak ni izuzetno jak muževljev argument ne treba ženu da uzbuđuje. Uvek može da kaže da ima neki loš osećaj. Caca mi najviše zvoca dok vozim, te “požuri, propustićeš zeleno”, te “uspori, ne voziš krompire”. Jednom smo se dogovorili da na putu za Grčku ne jurcam. Jedva smo se pogodili da podesim brzinu da automobil automatski ide 140 na sat, a onda je naišlo neko lepo, ravno parče puta, asfalt nov, gladak. Neprimetno sam ubrzavao dok nisam dao “gas do daske”. Pitam je: “Šta misliš, koliko sad idemo”? Ona odgovori: “Misliš da ne vidim da si ubrzao, voziš 160”. Kažem joj: “Ma, kakvi, evo pogledaj”! Kad je videla da smo stigli do 200, samo što me nije ubila, a ja sam “pukao” od smeha. Nas dvoje se, u stvari, odlično provodimo.

Zvocate li vi?

– Muškarci ne zvocaju, nego objašnjavaju i niko ih nikada neće uveriti da je to uzaludno. Pametna žena uvek zvoca, a nikad ne sluša kad joj muž objašnjava.

Sigurno znate da su mnogi bili iznenađeni kada ste ušli u politički svet. Da li ste sebe iznenadili?

– Njihovo iznenađenje nije me iznenadilo, a nisam iznenadio ni sebe, jer znam kako funkcioniše iznenađenje. Tu ima jedna psihološka začkoljica. Mi, ljudi, verujemo da neko koga volimo misli isto kao mi. Taj mehanizam počinje da funkcioniše još dok smo mali, a ja sam to odavno primetio. Na snimanju serije “Kockica” to je izgledalo ovako: deca me pitaju za koga navijam i ja prvo kažem za Zvezdu. Onda se jedni raduju, a drugi bune, jer ne mogu da veruju da njihov dragi Branko navija za suprotan tim. Onda obrnem izjavu i reakcija bude obrnuta. Zatim sledi ono glavno – kažem da se šalim i da navijam za “partizansku zvezdu” i svi budu zadovoljni.

Ovog puta ste mnogo jasniji.

– U ovom slučaju ne navijam ni za Partizan, ni za Zvezdu, niti za “partizansku zvezdu”, već za decu i to svu decu – i decu partizanovaca i decu zvezdaša. To je, naravno, metafora, ali je dobra fora. Mnogi mi čestitaju, a među njima su čak i oni koji navijaju za neki drugi tim, jer kad bolje razmisle, kapiraju da ću biti “dečji odbornik”, koji će zastupati i njihovu decu.

Da li vam smeta što ima i onih koji, uprkos tome što ste rekli, ne mogu da prežale što ste u “drugom timu”?

– Nezgoda je što se kod nas predrasude formiraju same od sebe, često i bez saznanja o svim činjenicama. Mnogi ne znaju da ja odavno nisam navijač, već igrač. Igram u istom timu sa gradskim čelnicima još od vremena kada su došli na ta mesta. Upravo zahvaljujući toj zajedničkoj igri naša oaza “Puž” sve je veća i lepša.