Anastasija Mandić, supruga Milorada Mandića Mande poručuje: Melanholija ima rok trajanja!

15/10/2018 | 14:30

Glumica Anastasija Mandić, koju ovih dana možemo gledati u seriji “Urgentni centar”, priča o tome kakav odnos gaji s naslednikom, na koji način se bori s nedaćama u životu, kao i kako se dve godine nakon smrti supruga Milorada Mandića Mande nosi s gubitkom voljene osobe…

Mada za sebe kaže da je “pozorišni moljac”, poznata glumica Anastasija Anja Mandić (45) izvanrednim ulogama dokazala je da se dobro snalazi i u televizijskim formatima. Gledali smo je u serijama “Selo gori a baba se češlja”, “Andrija i Anđelka”, “Sinđelići”, “Senke nad Balkanom” dok svakog ponedeljka i utorka na televiziji Prva možemo da je gledamo u seriji “Urgentni centar”. Kako talentovana Beograđanka ističe, dugo nije imala potrebu da svoju karijeru nadograđuje televizijskim ulogama, ali kako su se godinama nizali angažmani koji su privlačili njenu pažnju, tako je lagano uskočila i u taj svet, i nije se pokajala. Anju uskoro očekuje premijerno prikazivanje serije “Jutro će promeniti sve”, koja se po mišljenju kritičara razlikuje od svega što smo do sada imali prilike da gledamo, kao i priprema nove gostujuće predstave “Idealna polovina”, čiju produkciju potpisuje njen dugogodišnji prijatelj Milan Kalinić. Veoma je angažovana i na projektima u svom matičnom Narodnom pozorištu, istovremeno vrlo revnosno predaje u školi glume “Prvi koraci”, ali njena najvažnija uloga je – mama dvanaestogodišnjeg Andrije kojeg je dobila u braku s glumcem Miloradom Mandićem Mandom. Budući da je od njegove smrti prošlo nešto više od dve godine, u iskrenom intervjuu za “Story” harizmatična umetnica otkriva kako se nosi sa ulogom samohrane majke, na koji način svoje nagomilane poslovne obaveze usklađuje s privatnim, kao i kakve utiske nosi sa snimanja novih serija.

Počela je druga sezona serije “Urgentni centar” u kojoj vam je glavni partner Ivan Bosiljčić. Kakve utiske nosite sa snimanja?

– Reč je o divnom projektu gde ja glumim mamu i socijalnu radnicu. Vrlo sam zadovoljna čitavom glumačkom ekipom, pogotovo Ivanom, s kojim sam sarađivala i u pozorištu. Kada snimamo, imam utisak kao da plešemo, jer na isti način prolazimo kroz proces i jednako uvažavamo partnera.

Interesantno je da majku glumite i u novoj seriji RTS-a “Jutro će promeniti sve”, koja sa emitovanjem počinje 8. oktobra. Da li to znači da je već došlo vreme za takve uloge?

– Davno sam dobila savet da ne prihvatam olako uloge majki, jer ako jednu prihvatim, posle ću ih stalno igrati. Međutim, ja se ne žalim jer je meni i vreme za tako nešto, u pozorištu sam već imala priliku da se oprobam u toj ulozi, a budući da sam i privatno majka, smatram da imam dovoljno iskustva da to dobro interpretiram. Seriju toplo preporučujem, jer sama ideja da su na njoj radili tridesetogodišnjaci, podržani malom ekipom nas starijih, govori da je to nešto što vredi pogledati. Čim sam pročitala scenario, odmah sam zvala reditelja Vladu Tagića i prihvatila ponudu. Direktna partnerka mi je mlada glumica Isidora Simijonović koja mi glumi ćerku, ali moram da pohvalim čitavu ekipu čiji će se veliki trud i rad, nadam se, videti i na ekranu.

Nižete projekte i često ste odsutni od kuće. Strahujete li da ćete zbog pretrpanog poslovnog rasporeda propustiti deo odrastanja sina?

– Ne strahujem, jer se to još uvek ne dešava. Jedino što u tom procesu usklađivanja poslovnog i privatnog strada jeste vreme koje bih volela da odvojim za sebe. Istina je da sada radim više nego inače i često me sin brižno pita da li ću uspeti sve da stignem, ali ja ga uvek utešim i kažem da su moja ljubav, volja i snaga nepresušne i da ću uvek biti tu za njega.

Da li se već izjasnio čime bi voleo da se bavi?

– Obožava jezike, te se ja često našalim da je njegov maternji zapravo engleski. Sluhista je. Takođe, voli kompjutere i stalno nešto istražuje, a izrazio je i želju da kroz par godina ode u inostranstvo da radi. Podržala sam ga u toj odluci, jer nemam nameru da mu krojim put, tu sam isključivo da upozoravam i budem vetar u leđa.

Kako se odnosite prema njegovim uspesima i greškama?

– Svaki njegov uspeh pohvalim, a kada ne uradi nešto kako treba, prvo mu nabrojim ono što je uradio dobro, a zatim mu skrenem pažnju na greške. Ne verujem u batine i smatram da se razgovorom sve može rešiti. Imam sreće što je Andrija razumno i poslušno dete koje sve upija te često iz njegovih usta čujem svoje reči.

Da li Andrijina braća po ocu uskaču u situacijama kada pomislite da bi neki njegov problem muškarac bolje rešio?

– Naravno, Marko i Filip, kao i moj brat Đorđe, uvek su tu za njega. Najčešće im svoju nedoumicu pustim porukom i zamolim ih da porazgovaraju s Andrijom. Jedna od tema za razgovor je svakako konflikt, koji on nikako ne voli. Naučen je da sve rešava diplomatski i ne razume zašto se dečaci međusobno zadirkuju. Dogodilo mu se jednom da mu je drug pretio da će da ga prebije, te mu je Andrija vrlo suptilno saopštio: “Možda možeš da me prebiješ, ali to ne znači da i dalje nećeš imati problem sa svojm egom.”

U kolikoj meri podseća na vas, a koliko na pokojnog supruga Mandu?

– On je nekako čudno svoj, druželjubiv je ali kada vidi nešto što mu ne prija, ume da se skloni. Ponekad ga zovem “moj vanzemaljac”, jer ne postoji osoba s kojom bih mogla da ga uporedim.

Vaši prijatelji najčešće hvale to što svakome sve otvoreno kažete. Umete li ponekad nešto i da prećutite?

– Mislim da je veoma važno da uskladite trenutak i način na koji ljudima nešto saopštavate. Sve se može reći ako imate u vidu koga imate ispred sebe i u kakvom je emotivnom stanju. Srećna sam što imam dugogodišnje prijatelje koji umeju da čuju istinu.

Pozitivan stav je još jedna stavka po kojoj ste prepoznatljivi. Šta je to što vas stalno gura da takvi i ostanete?

– Poverenje u život. Naravno, dogodi se trenutak kada vam se sve sruši, ali onda pogledate sopstveno dete i njegovu ogromnu ljubav prema vama i zapitate se: “Zašto i ja ne bih živela ljubav”? Nekada je potrebno osvrnuti se i oko sebe i propratiti ljude kojma se takođe dogodila neka tragedija i koji su na svom putu dobili daleko veći zadatak nego što je vaš, pa ipak nastavljaju i guraju dalje. Melanholija mora imati rok trajanja jer vi nikada ne možete sa sigurnošću znati koliko vam je život dao, a koliko uzeo. Ono što je sigurno, niko vam nije obećao pravdu i večitu sreću, a kada tako složite stvari, onda dobijete motiv da idete dalje.

Prošlo je malo više od dve godine otkako je Milorad Mandić Manda umro. Kako se nosite s gubitkom voljene osobe?

– Bio je i ostao moj najveći učitelj. Trudim se da živim po lekcijama kojima me je on naučio.

Suzana JančićBoško Karanović

Još iz rubrike