Pevačica koja se vratila na scenu s novim singlom, govori o suprugu, bivšem košarkašu Momčilu Lavrniću, s kojim ima sina Vuka, otkriva kako se bori protiv kolotečine koja bi mogla da nastane u bračnom odnosu i kojim vrednostima uči naslednika
Već nekoliko godina Ana Stanić je na vrlo specifičan način prisutna na muzičkoj sceni. Ne može se reći da je nema, ali ni da je previše aktivna. Prvu veliku pauzu napravila je kada je pre šest godina postala mama, ali sin Vuk je rastao, a ona nije žurila s objavljivanjem novih pesama. Povremeno bi poštovaoce svoje muzike obradovala novim singlom, a onda bi opet otišla na “odmor”. Početkom ovog meseca, a dve godine posle izlaska albuma “Priča za pamćenje”, objavila je pesmu “Ono što smo mi”, koju prati vrlo atraktivan spot. Kada smo je pitali da li je usporila profesionalni ritam zato što joj pesma nikad nije dovoljno dobra, pa je dugo radi ili zbog toga što nema razloga da ubrzava tempo, otkrila nam je ključne razloge.
- Da bih dobila zvuk koji želim, stalno sam u potrazi za pravim saradnicima, pa u tom traženju izgubim više vremena nego što planiram. Lako je “štancovati”, a ja svoje pesme i njihovu produkciju dugo promišljam. Imala sam fenomenalnu saradnju sa Skajem Viklerom, za koga uvek znam da ćemo se idejno poklopiti, a sada sam prvi put pesmu radila sa Vukašinom Markovićem. Oduševljena sam kako smo se na muzičkom planu “skapirali”. Osetila sam odličan zamajac, jer sam napravila još nekoliko dobrih pesama, pa zato nameravam da ih u kratkom roku i snimim. S druge strane, veoma mi je lepo u mom mikrosvetu, koji čine porodica i prijatelji, bavljenje sportovima u prirodi, nastupi na finim događajima, muzička radionica za decu koju vodim, humanitarne aktivnosti, razni angažmani vezani za modu, moja linija venčanica i večernjih haljina, putovanja.... Pred izlazak pesme moram da sama sebe psihički spremim za ulazak u tu ”baru s pono krokodila”, pri čemu ne mislim toliko na kolege koliko na celo okruženje šoubiznisa. Moraš da budeš posebno “nabaždaren” da bi mogao da se nosiš sa takvim sistemom razmišljanja. Kad si u “ilegali”, naučiš to da ceniš, pa ne juriš u vatru, a poslednjih godina je situacija u medijima takva da je to reč koja je najbolje opisuje. Ako me tu nema, ne znači da ne pravim pesme, da ne nastupam, da nisam uključena u razne muzičke projekte. Bez nove pesme ili većeg koncerta, prisustvo u medijima znači priču o privatnom životu, a ja ne smatram da mojim javnim istupima treba da to bude najvažnija karakteristika.
Jedino po čemu se ne primećuje da pravite tako velike pauze, jeste vaš izgled. Malo je pevačica vaše generacije, koje su posle objavljivanja fotografije u bikiniju, dobilo toliko komplimenata.
- Stavila sam je na svoj Instagram profil prvog dana januara, s potpisom “motivacija”, jer u tim zimskim mesecima jedemo “kao ludi”, a jedva sebe nateramo da iziađemo iz kuće. Zamislila sam kako trčim po plaži, bez grama sala, a u tom trenutku mi je to delovalo miljama daleko. Nemam problem kad iz tišine “upadnem” u medije s nečim sto nosi pozitivnu poruku. Ta slika ne kaže “vidite što sam lepa i zgodna”, već da žena i u četrdesetim godinama može da izgleda fit i snažno, a ne da se pretvara u “gospođu”. Sigurno nisam mislila da će je preneti portali i da će izazvati komentare izvan okvira mojih pratilaca na Instagramu.
Nekada ste se plašili godina, jer ste verovali da ćete već u tridesetim izgledati loše.
- Zaboravila sam da sam to izjavila, a zaista su mi tridesete bile bauk, potom četrdesete. Posmatrala sam žene koje ne samo da su izgledale kao “tetke”, već su tako počele da se oblače, s tim što ne želim da uvredim prave tetke, jer je to veoma lepo. Valjda sam tada mislila da mora tako, a istovremeno sam se divila ženama na svetskoj sceni. Kad se Madona pojavila sa Džastinom Timberlejkom i hitom “4 Minutes”, imala je pedeset godina. Igrala je toliko moćno i izgledala veoma sveže. Meni je njena pojava, koja je predstavljala ilustraciju nepristajanja da moraš da izgledaš i da se ponašaš na određeni način zato što imaš ovoliko ili onoliko godina, bila vrlo inspirativna. Sličan je i primer Kejt Mos, koja radi i posle četrdesete, jer izgleda kao da je za nju vreme stalo. Raduje me kada sve to vidim, a ako mene neke žene posmatraju na taj način – jako mi je drago.
Kako vam je na samom početku četrdesetih?
- Ima nešto i u mudrosti koju donosi iskustvo. Dok mi se približavao četrdeseti rođendan osećala sam nemir, pa i tugu, a onda sam – u samo dva dana – organizovala veliku rođendansku žurku i rešila da drugačije posmatram godine. U ovoj životnoj fazi uživam u tome što bolje procenjujem ljude, što imam više sigurnosti u komunikaciji sa drugima, više vere u ono što mislim i stav da za to ne treba nikome da se pravdam. Kada to presečeš u sebi sve postane još zabavnije i bolje nego do tada. Dešava mi se, čak, da sretnem žene mojih godina koje su do te mere “gospođe”, da pomislim da treba da im persiram. Svaki put sebi kažem – "ne smeš se ubaciti u taj trip". Tužno mi je kada neko izgubi dete u sebi.
Pre nekoliko dana ste proslavili Vukov šesti rođendan. Pre ste nastojali da mu stvorite iluziju da je život igra. Pokušavate li to još uvek?
- Na roditeljskom, u vrtiću, objasnili su nam da moramo da ih pripremimo za školu, kada će se štošta promeniti. Tada će morati da se suoči sa realnošću, pa se zato sada trudim da ga što više osamostaljujem. Istovremeno nastojim da mu ulijem samopouzdanje, kako bi u trenucima kad se nađe u raznim situacijama, verovao u sebe. Važno mi je da shvati da neke nesporazume ili svađe, do kojih će dolaziti u školi, ne prima previše k srcu.
Rekli ste da ga učite da bude džentlmen. Kako to izgleda u tom uzrastu?
- Stalno mu pričam šta ne sme i šta treba da radi u odnosima sa devojčicama. Drago mi je što sam mu usadila naviku da vrlo otvoreno priča o svojim emocijama. Već dve-tri godine mu je blizak pojam “moja devojka”. Imao je devojku, koja to više nije, kao i simpatiju. Želim da oseća da može da mi kaže bukvalno sve i da zna da i kad se naljutim na njega i izgrdim ga – to ne utiče na moju ljubav prema njemu. Verovatno nisam mama za primer, ali nastojim da svoje poglede na svet prenesem na njega i da sve vreme budemo drugari, da mu pružam neverovatno mnogo ljubavi, ali i da zna gde su granice. Sećam se koliko me je, dok nisam rodila Vuka, nerviralo kad u restoranima ili prodavnicama vidim razmaženu decu koja “luduju”. Kad, pri tom, roditelji uopšte ne reaguju, ništa mi nije jasno.
Zašto kažete “verovatno nisam mama za primer”?
- Zato što umem da “dreknem”, ali i da mu objasnim zašto me je naljutio, a potom slede poljupci, nekad čak i izvinjenje. Kada pročitam da neke mame imaju neverovatno mnogo strpljenja i da nikad nisu podigle glas na svoje dete, pitam se kako uspevaju. Na dečaka, koji je pun energije i želje da proba mnoge opasne stvari, ne znam kako drugačije da utičem u nekom opasnom trenutku. Kad vidim da trči ka ulici ili da je trotinetom krenuo na nizbrdicu u punoj brzini – ja ne znam šta mogu da uradim nego da vičem. Sada je več lakše, ali ranije, kad posle vrtića odemo u parkić, posmatrala sam mame devojčica i mirnih dečaka kako sede na klupama, a ja sam sve vreme bila “na gotovs”. S druge strane, drago mi je što je pravi radoznali dečkić. Raduje me i što već ima razvijenu emocionalnu inteligenciju.
Uskoro ćete proslaviti sedam godina braka. Da li ste još uvek zahvalni Mariji Tarlać, koja vas je upoznala sa suprugom?
- Uvek ću joj biti zahvalna, naravno, ali to je bilo pre skoro dvanaest godina, pa smo skoro zaboravile. Ne bih baš mnogo pričala o braku, jer su u trenutku kada mi je izašao prethodni album svi naslovni – kad se ukuca moje ime na “guglu” – bili “moj muž ovo”, “ja u braku ono”. Paradoksalno je koliko je to, tada, izašlo u pravi plan, ali ne mojom željom i ne zbog količine priče o mužu, već po naslovima koji su “izvlačeni”, čak i kad bih u velikom intervjuu rekla samo jednu rečenicu o njemu.
Kako se borite protiv kolotečine, koju smatrate opasnom za brak?
- Podjednako je opasno i “podrazumevanje” i prestanak vođenja računa o vama kao paru. Koliko je bitno da supružnici nađu aktivnosti u kojima će zajedno uživati, toliko je važno da jedno drugom daju prostora. Svako od nas dvoje ima nešto svoje, u šta ovo drugo ne zalazi. To je sasvim u redu, jer ne bi bilo normalno da jedno drugo teramo da idemo negde gde nam neće biti zanimljivo. U početku veze svako ima vrlo visok prag tolerancije kad je reč o tome šta je dosadno, a onda se sve iskristališe, pa partneri znaju šta onog drugog zamara. Meni je veoma važna lična sloboda, integritet, te je sigurno da ne bih mogla da budem u braku s nekim ko hoće da baš u sve bude “upleten”. To bi ubilo svaku draž.
Koliko je vaš život “običan” u periodima kad nema novih pesama, koje prati pojavljivanje u medijima?
- Često je potpuno običan i to u najboljem mogućem smislu. Idem u nabavku, na pijacu, spremim ručak, odem po Vuka u vrtić, s mamama ćaskam u parkiću. Postojao je period, naročito dok je on bio mali, u kome sam iskusila upravo takav način života. Htela sam da stalno budem uz dete, ali ubrzo su mi zafalile moje uobičajene aktivnosti, s tim što su Vukove potrebe uvek imale primat. Budući da sam poslednjih mesec dana više vremena provodila van kuće, nedavno kao da je hteo da mi kaže: “mama, pusti sad tu tvoju novu pesmu”. To mi je bio znak da počnem da ga nekad vodim sa sobom, da bi stekao osećaj da je on deo mog bavljenja muzikom i svega što uz to ide.
