Ana Sofrenović: Spremna sam da tragam za pravim partnerom

16/12/2017 | 18:41

Nakon lične drame koju je imala dok se suočavala sa sopstvenim slabostima i depresijom, glumica raskošnog talenta uspela je da prihvati sebe sa svim svojim manama i vrlinama, pre svega zahvaljujući podršci najbližih, a sada je rešena da udahne život punim plućima uz želju da za sebe nađe muškarca koji će umeti da je voli

Nesvakidašnji profesionalni put umetnice autentičnog izraza glavna je karakteristika glumice Ane Sofrenović (45), koja nakon dugogodišnje pauze svoj raskošni talenat ponovo deli s publikom Beogradskog dramskog pozorišta u predstavi “Zojkin stan”. Glavna uloga u uzbudljivom klasiku Mihaila Bulgakova, koji je rediteljka Nataša Poplavska postavila na potpuno nov način, došla je Sofrenovićevoj u bitnom životnom trenutku i poslala snažnu poruku svim ženama. Važna premijera bila je odličan povod da razgovaramo s glumicom koju smo još devedesetih zavoleli u filmovima “Kaži žašto me ostavi”, “Paket aranžman” i “Ubistvo s predumišljajem” dok ju je kasnije umetnički put odveo na drugu stranu. U iskrenom intervjuu otkrila nam je detalje svog života koji je vodila između Beograda, Londona, Buenos Ajresa i Marseja, sopstvenim preispitivanjima i problemima s kojima se suočavala pokušavajući da pomiri sopstveni svet umetnice i majke ćerki Lene i Ive, koje je dobila tokom braka s kolegom Draganom Mićanovićem.

Smatrate li da vam je predstava “Zojkin stan” došla u pravom trenutku?

– Došla je u veoma dobrom trenutku jer me je vratila u ritam proba i spoljni svet u momentu kada sam bila okrenuta svojoj unutrašnjosti, čemu sam sklona, a što može da napravi priličan problem u komunikaciji s ljudima, pa i zdravstvene poteškoće. Uloga Zojke trgla me je iz polusna u kome sam bila i pomogla mi da ponovo opipam tlo. U tome su mi mnogo pomogle kolege s kojima sam radila, kao i rediteljka Nataša Poplavska i glumica Marija Mitić, koja je bila zadužena za scenski pokret. Mislim da je ova uloga i dobra poruka da glumice u mojim godinama, i posle duže pauze, imaju šta da pruže. Volela bih kada ovo ne bi bio pojedinačan slučaj i kada bi i druge koleginice dobile sličnu šansu.


Jeste li “na jedan” prihvatili ulogu?

– Nisam, dosta sam se lomila. Nisam igrala u teatru osam godina, a mnogo su me ubeđivali da se ne sklanjam od toga i da se vratim pozorištu jer sam bila u potpuno drugim vodama sa sopstvenim izrazom. Zahvalna sam svima koji mi nisu dozvolili da pokleknem.

Doživeli ste ovacije posle premijere, kakve su u vama bile emocije u tom trenutku?

– Vrlo intenzivne, kako zbog susreta s publikom koja me prati kroz čitavu moju karijeru, tako i zbog susreta s kolegama od kojih sam neke znala ranije, a s nekima sam prvi put radila. Bilo nas je svih generacija i svi smo imali neverovatan žar igre. Na kraju, ovacije nisu bile samo za mene već za čitav ansambl, odnosno za predstavu.

Hoće li “Zojkin stan” bili samo izlet ili ćete se vratiti u repertoarsko pozporište?

– Volela bih da ovo ne bude jedina uloga, ali mene privlače uzbudljivi projekti. “Zojkin stan” je pre svega bio projekat. Mislim da mene tako vide i reditelji. Moj put bio je nesvakidašnji, tako da nisam glumica koja može da igra u pet pozorišnih predstava, već za Anu moraju da se stvore uslovi jer ja nudim nešto drugačije. Ne bolje, ni gore, već drugačije. Ova predstava pokazala je da mogu da funkcionišem i u okvirima repertoarskog pozorišta, ali treba sačekati pravi kontekst.

U jednom intervjuu, pred samu premijeru, rekli ste da ste poslednjih godina doživeli ličnu katarzu, šta vam je donelo to iskustvo?

– Novu snagu. Kada preispitujete sebe i otkrivate aspekte svoje ličnosti koji vam se manje ili više dopadaju, ali i one koji vam se uopšte ne sviđaju, važno je da prihvatite sebe u svoj svojoj punoći i da gledate kako da u tome budete bolji. I to takmičenje sa samim sobom za mene je jedino prihvatljivo jer je najteže sebi izaći na crtu. Tek tako možete da budete autentični i da ponudite drugima nešto drugačije.


Spadate u red umetnika koji se izražavaju na različite načine, koliko vas je to koštalo?

– Jeste me koštalo kontinuiteta u jednom izrazu, ali svaki umetnik mora da nađe ono što ga pokreće jer mi zavisimo od te kreativnosti. Vrlo rano zainteresovala sam se za muziku, potom je došlo pozorište, završila sam na dramskoj, a ne na muzičkoj akademiji, ali je u meni ostao avanturista koji voli da istražuje ta dva sveta. Kad sam počinjala karijeru, ta dva sveta bila su razdvojena dok danas imamo sasvim drugu situaciju u kojoj se očekuje od umetnika da šire deluje i da izabere prostor za sebe. Uvek sam instinktivno radila i pritom sam žena i htela sam da se ostvarim kao majka, tako da sam pokušavala da pomirim sve te uloge i da delujem u onom prostoru koji mi se u datom trenutku otvara. To je bio moj put, na kom sam upoznala mnogo raznog sveta i različite umetničke izraze. Poslednjih godina na listi mojih interesovanja nalaze se fotografija i pisanje, koji spadaju u neizvođačke umetnosti, a verujem da ću kroz njih rasti u ovom drugom delu svoje umetničke karijere.

Šta ste radili dok vas nije bilo na pozorišnoj sceni?

– Istraživala sam glas i različite forme izraza, pogotovo neverbalnog. Družila sam se sa umetnicima koji su dolazili iz raznih konteksta ka glasu. Ja sam mu prišla kao umetnik vokalista i glumica, ali bilo je tu i slikara, pisaca, muzičara instrumentalista… To mi je dalo uvid u to kako neke umetnosti mogu da se prelivaju i da komuniciraju i da vidim šta im je zajedničko, a šta ih odvaja. Kretala sam se i raznim prostorima, bila sam u Velikoj Britaniji, Americi, Francuskoj, Argentini. Zahvaljujući tome, stekla sam veliko bogatstvo koje me jeste koštalo, ali to je bio moj put.

Koliko su vas ta izmeštanja iz ove sredine obogatila?

– Dala su mi uvid o sebi, o drugima, ali i o ovom prostoru. Omogućila su mi da lakše prepoznam mnoge vrednosti koje ovaj prostor nosi, da prepoznam vrednosti u drugim ljudima i da se suočim s nekim svojim predrasudama.

A šta ste morali da žrtvujete zbog njih?

– Sve me to koštalo mnogo energije, nisam uspevala uvek da sačuvam drage ljude u svim prostorima, ali s vremenom sam naučila kako se to čini i da moram mnogo pažljivije da hodam kad izaberem takvu putanju. Moram da budem mnogo manje isključiva, a više tolerantna i da ne očekujem da će svi shvatiti put kojim idem. I da moram i ja da razumem druge ukoliko želim isto to za sebe.

Jeste li kao mama dve devojčice imali slobodu da putujete uvek kada ste želeli?

– Jesam, ali imala sam veliku podršku porodice, kako svoje tako i Draganove. Svi su mi izlazili u susret koliko god su mogli. Naravno da su nekada bili zabrinuti, jer deca jesu prioritet i ona nisu birala da se nađu u toj situaciji. Morala sam da vodim računa da napravim balans između svoje odgovornosti kao umetnika i kao majke, jer majčinstvo je veliki deo mene, ne zato što to tako treba, nego je to bila moja iskonska potreba.

Da li vam je bilo teško da spojite svoje umetničke potrebe koje su, u krajnju ruku, sebične i potrebe majke koje podrazumevaju bezuslovnu ljubav?

– Jeste, to nije jednostavno. I plaća se ceh. Mnogo puta nedostajala sam ćerkama, isto koliko i one meni, mnogo puta sam se preispitivala, mnogo puta morala sam da padnem i propustim neke za njih važne trenutke ili pak neke profesionalne izazove jer sam želela da budem uz njih. Trudila sam se da u hodu pravim taj balans, jer sam imala odgovornost i prema ćerkama kojima sam želela da pokažem da žena može i treba da se razvija i kada postane majka. Bila sam relativno mlada kada sam se ostvarila u toj ulozi, imala sam dvadeset i šest godina. Naravno, tada sam mislila da sam strašno zrela, a kasnije sam shvatila da nije tako. Bila sam profesionalno ostvarena, ali to nije isto što i privatna zrelost, tako da sam rasla uz njih.

Da li su vam na tom odsustvu više zamerale ćerke ili vi sami sebi?

– Verovatno više ja sebi. One su male i prihvatile su to kao sastavni deo života. Svakako, imale su primere svojih drugarica čije mame imaju standardno radno vreme ili onih čiji roditelji rade po čitav dan pa, iako su stalno u gradu, nemaju mogućnost da provode mnogo vremena s njima. Nije lako pomiriti poslovni i privatni život i potrebno je mnogo energije da bi se ta dva sveta držala u ravnoteži.

Spadate li u osobe koje su uvek delale iz svojih unutrašnjih potreba ili ste se ponekad trudili da zadovoljite formu i očekivanja okoline?

– Odnos forme i slobode veliko je pitanje, čime god da se bavite. Ali mislim da što je čovek bliži sebi i sopstvenom autentičnom izrazu, to je ispunjeniji i srećniji i time bolji za ljude oko sebe. Veoma sam analitična i često sam mislila da ću promišljanjem dolaziti do pravih rešenja. Međutim, bez prakse se ne može. Naravno, pašćete mnogo puta i ogrešiti se o ljude i oni o vas, ali to su normalne stvari i zdrav deo života. Čovek ne treba da se plaši ni svojih, ni tuđih grešaka.

Da li ste često bili prestrogi prema sebi?

– I prema sebi i prema drugima. Čak stroža prema sebi nego bilo ko drugi. Umela sam i da kažnjavam samu sebe svaki put kada sam smatrala da nisam na visini zadatka. Bila sam vrlo isključiva i to me je skupo koštalo. Jer, onda vam vaše sopstvo uzvrati jer ga kažnjavate samo zato što niste znali bolje. Žene često imaju potrebu za preispitivanjem i sumnjanjem u sebe. Pogotovo je to izraženo kod onih jakih koje koračaju krupnim koracima. I što krupnije koračaju, intenzitet straha je veći.

Kako ste naučili da praštate sebi?

– U tome su mi drugi ljudi mnogo pomogli. Shvatila sam da će mi se svaka surovost koju okrenem prema sebi u nekom trenutku obiti o glavu i da mogu da budem tolerantnija prema drugima tek kada postanem takva prema sebi. To ne znači da se nisam suočavala sa svojim greškama, jer velika je razlika između bežanja od problema koji će vas kad-tad sustići i nezameranja sebi zbog tog istog problema. Moje praštanje sastojalo se u tome da osvestim svoje greške, ali da ne dozvolim da me obuzme osećaj krivice. Jer, to je jalovo i neproduktivno osećanje koje oduzima mnogo energije, a ne proizvodi ništa lepo ni konstruktivno. Svaka greška služi da se nauči lekcija kako se više ne bi ponavljala. I ne treba odustajati od stvari u životu samo zato što ne mogu da se ostvare onda kada mi hoćemo i na način koji želimo. Za to je potrebno strpljenje i sa sobom i s drugima jer ne bismo smeli da kod drugih insistiramo na stvarima koje ni sami ne možemo da pružimo. To je bio dug, bolan i trnovit put i zbog toga se malo ljudi odlučuje na takav korak.

Smatrate li da vas je vaš nesvakidašnji put koštao braka?

– Sigurno je da sam se razvijala u odnosu na informacije koje sam dobijala i ljude koje sam sretala. To me jeste koštalo mnogih ljudi, a brak je bio jedan od njih. Ono što je meni bitno jeste to što smo mi jedan vrlo važan period života proveli zajedno i to će uvek ostati tako. Okončan brak jeste deo cene koju sam platila, ali važno je da iz svih tih postupaka što više sačuvamo i sebe i jedni druge.

Jeste li uspeli da prihvatite u potpunosti sebe?

– Mnogo više nego pre. Mislim da je to proces koji traje čitavog života, ali definitivno sam svesnija ko sam, svesnija puta kojim sam išla i zahvalnija ljudima koji su bili oko mene na tom putu. Da me oni nisu stavljali u određene situacije i bili spremni da sa mnom nekada vode i nimalo prijatne razgovore, sve bi bilo drugačije.

Imate li oko sebe ljude koji će vam jasno staviti do znanja kada grešite?

– Apsolutno, i na njima sam najzahvalnija. Imam ih pre svega u svojoj porodici i nije im jednostavno da se kreću kroz sve to što sam prolazila. Nisam se uvek dobro snalazila u situacijama kada su mi emocije bile razbacane na sve strane, nisu svi moji postupci bili dobri, ali najvažnije je da oni nisu odustali od mene niti ja od nih. Njima mnogo dugujem jer su verovali u mene čak i kada im nije bilo jasno šta se dešava sa mnom, ali nisu se ni libili da mi predoče da neki moji postupci nisu u redu, bez obzira na životnu fazu u kojoj se nalazim.

Jeste li nekada gubili veru u sebe?

– Milion puta. To su upravo ti trenuci kada su vam važni ljudi koji, kada vi posumnjate u sebe do te mere da hoćete da odustanete, kažu: “Ne, ti imaš razlog da ideš dalje, ovo je samo trenutan pad.”

Kako danas živi Ana?

– Ana je danas neko ko se raduje ljudima oko sebe i svakom životnom trenutku. Imam tendenciju da se malo povučem u sebe i zato se trudim da što više budem s ljudima i prestanem da živim u potencijalu. Propustila sam mnogo toga u životu čekajući da se stvore određeni uslovi da bi meni bilo divno. Ne, svaki dan je divan i treba uživati u onome što imamo. Ana je danas mnogo mudrija od Ane od pre pet ili šest godina i svesnija je koliko malo zna. Meni je nekada i ego umeo da napravi problem jer se naduva i sapliće kako mene, tako i ljude oko mene. To pitanje je veoma često, pogotovo kod jakih ljudi, jer ego vam govori da ste bolji od drugih, a niste, samo ste jači i odgovorniji. Ta snaga nije nešto što ste zaslužili, već vam je data, a na vama je šta ćete uraditi s njom.

Koliko su vaše ćerke zainteresovane za umetnost?

– Potpuno, jer to je svet koji poznaju. Imaju i mene i Dragana koji smo pasionirani u onome što radimo, svako na svoj način. Umetnost nije profesija, već poziv i zahteva od vas konstantnu posvećenost. One su imale priliku da upoznaju i lepše i manje lepe aspekte toga i poštuju taj svet iako smo gledali da ih čuvamo koliko je to moguće u okviru svesti koju smo imali o tome čime se bavimo.

Jeste li bili majka koja ih je odgovarala da krenu njenim putem?

– Jesam, ali istovremeno sam im svojim primerom ukazivala na nešto sasvim suprotno. Slala sam im kontradiktorne poruke, poput pušača koji svojoj deci govore da ne puše dok istovremeno pale cigaretu. Međutim, želela sam da krenu putem umetnosti samo ukoliko je to njihova iskonska potreba, a ne zato što poznaju taj svet. Deci umetnika, naročito onih koji imaju jak izraz, nije nimalo lako da stvore prostor za sebe. Naravno, one se i dalje razvijaju, ali mi je drago kada vidim da nisu iste kao ja, već da mnoge stvari promišljaju drugačije. Za mene je to najveće bogatstvo. Mnogo sam naučila od njih i često se dešavalo da one mene trgnu i kažu: “Mama, da li si sigirna da je to pravi put?” Tako da smo divni saigrači, ne mogu da kažem i prijatelji jer mislim da odnos roditelj–dete uvek mora da postoji, ali to ne znači da one neke stvari ne vide bolje i čistije od mene.

Već ste rekli da verujete u ljubav, kakav partner bi mogao da privuče vašu pažnju?

– Neko ko može dobro da prihvati sve ovo što znam o sebi, da prihvati mene sa svim mojim aspektima i da me baš takvu voli.

Jeste li i sami spremni da uzvratite istom merom?

– Sada sam mnogo spemnija nego ranije. Mislim da sam mnogo puta bila isključiva i da nisam dovoljno obraćala pažnju na potrebe drugih. Sebi sam često dozvoljavala da budem sudija pre nego što sam dublje pogledala u sopstvene postupke i najveća lekcija koju sam naučila jeste da na to nemam pravo. Drugi ljudi naučili su me da ne mogu da insistiram na tuđim greškama dok se ne suočim sa sopstvenim nedostacima. Zahvaljujući tome, imam veću potrebu i moć da razumem i sebe i druge i da dozvolim i drugima i sebi greške. Tu vrstu tolerancije i fleksibilnosti možda sam najbolje naučila od ljudi koji su me povređivali. Stekla sam svest o tome da povreda ne mora da znači kraj odnosa, već da bi trebalo da nastavimo dalje sa znanjem šta se dogodilo. Volela bih da sa ovom svešću i sama otkrijem ko je taj partner koji bi mogao da bude sa mnom. Ko može i želi da me prati i da ima potrebu za mnom u ovoj fazi mog života? To mi je možda i najveća želja i spremna sam da tragam i da dozvolim sebi da mi se desi ljubav.

Ivana NikolićPetar Đorđević

Još iz rubrike