Ana Kokić: Iskušenja me čine mudrijom

06/05/2018 | 14:00

Kada smo krajem septembra prošle godine pričali sa pevačicom Anom Kokić (35), budući da je samo nekoliko nedelja pre toga njen suprug Nikola Rađen (33) karijeru nastavio u moskovskom
Dinamu“, pitali smo je kako uspeva da se tako dobro nosi s činjenicom da joj se život, svake dve-tri godine, potpuno promeni. Rekla je da je još pre deset godina, kada je počela njena i Nikolina ljubav, znala da će tako biti. Naglasila je da ne voli komentare tipa “jadna ona, kako će sada”, jer sve može da se postigne, samo ako se hoće. Pola godine kasnije, možemo da zaključimo da je bila u pravu.

Uspela je da veoma dobro organizuje “porodični život na daljinu”, a da pri tom njen posao uopšte ne trpi. Imajući to u vidu, začudili smo se kad smo prošle nedelje pročitali da je muči nesanica, jer je svakodnevne brige opterećuju više no što treba, te da to ide dotle da se i kad uspe da zaspi budi i razmišlja. Upravo zato smo razgovor s popularnom Beograđankom počeli pitanjem koje joj brige ne daju da spava:

– Nisu to nerešivi problemi, već mi odgovornost i velika ulaganja u sve što radim, a pri tom mislim i na energiju i na emocije, ne dozvoljavaju da mirno spavam. Stalno razmišljam da li sam donela pravu odluku pri izboru pesama, spotova, nastupa… Za sve što se dešava u mom poslu ja sam odgovorna, jer većinu odluka donosim sama, a svi želimo najbolje i nastojimo da budem što bolji. Zbog svega toga prođe mnogo neprospavanih noći dok ne kažem “ovako ću”. Naravno, kao i svaka majka, uvek brinem zbog dece.

Story: Brinete li i kao “svaka supruga”?

Kao “svaka supruga” ne, ali kao supruga – da. Šalu na stranu, profesionalni sportisti se neretko suočavaju sa povredama, a vaterpolo je jedan od najgrubljih sportova. Igrači lako dolaze u situaciju da tokom utakmica ili treninga budu povređeni, pa eto još jednog razloga za brigu.

Story: Da li se, poput mnogih žena, isplačete kada se brige nakupe?

Problemi nisu razlog za plakanje, već nešto što odmah nastojim da rešim. Često se konsultujem sa najbližima i sa saradnicima. Volim da čujem više mišljenja, naročito ako mi je glava “usijana”, pa se može desiti da u tom trenutku ne vidim pravo rešenje. Učim da ne primam sve k srcu i da svaki problem posmatram kao iskušenje, koje me čini mudrijom.

Story: Da li baš o svemu pričate s Nikolom ili nastojite da ga ne opterećujete sitnicama, kad je već toliko daleko?

Svakodnevno pričamo o svemu, jer je upravo to ključna stvar za kvalitetan odnos dvoje ljudi.

Story: Da li je „moskovska priča“ jednostavnija ili komplikovanija nego što ste mislili?

Vreme provedeno u drugoj zemlji može da bude veoma lepo iskustvo, ako tako želite. Sve je stvar izbora, a vi sami birate kako će vam biti. Ja sam odlučila da uživam, pa zato svaki trenutak u proveden u Moskvi koristim na najlepši način.

Story: Kad se posmatra vaš Instagram profil, stiče se utisak da ste veoma često u ruskoj prestonici. Da li je zaista tako?

– Trudim se da u životu napravim balans, a to znači da posao ne trpi i da u isto vreme budem posvećena porodici. Svi imamo mnogo razumevanja i beskrajnu spremnost da jedni drugima pružimo punu podršku. Kao što rekoh, mnogo razgovaramo o svemu što nam se dešava. U takvim uslovima organizacija poslovnih obaveza i česta putovanja mi ne padaju teško. Treba imati u vidu da let od Beograda do Moskve traje dva i po do tri sata. Od jednog stana do drugog treba nam oko pet sati, što uopšte nije mnogo.

Story: Često su u Moskvi i vaše ćerke. Kako rešavate njihove izostanke iz škole?

Veoma sam zahvalna učiteljicama koje imaju razumevanja za naš način života, pa nam izlaze u susret kad god je potrebno. Za putovanja koristimo raspuste i praznike, a ponekad izostanu koji dan iz škole, kako bismo ostali malo duže u Moskvi.

Story: Da li, kad ste tamo, i dalje imate utisak da ste u gostima ili ste i tamo organizovali uobičajen porodičan život?

– Znate kako kažu – dom je tamo gde je porodica.

Story: Da li u Moskvi obavljate rutinske poslove kao u Beogradu, poput kuvanja ručka, da li Nina i Tea moraju da uče ili sve tri uživate, kao da ste na nekom divnom raspustu?

– Svakodnevno im spremam razne specijalitete. Ugađanje na taj način je, praktično, jedino što u Moskvi mogu da radim. Sa decom imamo dogovor da uče svakog drugog dana, kako zbog kontinuiteta, tako i zbog samih ocena.

Story: Sigurno znate da mnoge žene kažu “svaka čast Ani, kad je spremna da toliko uradi za svoj brak”. Da li na taj način doživljavate sve to što činite?

Ne, jer je po mom mišljenju to normalno, a i samo “činjenje za brak” podrazumeva dvoje, tako se to ne može reći samo za mene, već i za Nikolu. Svi mi imamo trenutke slabosti, pogrešne odluke, padove, ali to ne možemo da merimo sa velikim ljudskim kvalitetima. Ako pored sebe imate osobu sa kojom možete da razgovarate o svemu, koja razmišlja o zajedničkoj i boljoj budućnosti, koja vas čini boljim čovekom, podržava i razume – ne vidim razlog zašto ne biste činili isto to i gradili vaš mali zajednički svet.

Story: Sigurno je da brak na daljinu, uprskos čestim putovanjima, ima mnogo otežavajućih okolnosti, ali da li je nešto lepše nego da živite kao većina parova?

– Zaista ne mislim da je to nešto strašno. Sve je to život, a i svesna sam da neće trajati doveka. Nismo ni prvi, ni poslednji koji tako žive. Nas dvoje znamo da to nije ništa drugo nego malo žrtvovanje za bolju budućnost.

Story: Šta vam se najviše dopada u Moskvi, osim činjenice da vam je u tom gradu muž?

– Moskva je čarobna, izgleda kao grad iz bajke. Ponekad nam je dovoljno samo da šetamo i uživamo u divnim prizorima. Naši prijatelji, koji ovde žive preko dvadeset godina, kažu da nisu videli celu Moskvu. Meni prija, ne plašim se te njene veličine i radujem se svakom sledećem obilasku.

Story: Pre tri nedelje ste proslavili trideset peti rođendan, a obično na jubilarne i one koji se završavaju na pet, obratimo malo više pažnje.

– Posle dvadeset pete sam prestala da pridajem veliki značaj svojim rođendanima. Tada sam postala majka, pa su mi dani njihovih rođenja donosili više radosti od mog. Naravno, moji najbliži se svake godine potrude da me iznenade, a i da me podsete koliko imam godina.

Story: Kad bi naš život bio kao sveska u kojoj možemo da pišemo i brišemo, koliki biste procenat proživljenog zadržali, a koliko obrisali?

– Ne bih niša obrisala, možda bih samo nešto dodala. Ništa se u životu ne dešava slučajno. Za sve postoji razlog, samo je bitno da shvatimo zbog čega nam se neke stvari događaju i da naučimo da ih okrenemo u svoju korist.

Story: Koje godine pamtite kao najsrećnije?

– Ove sada, a radim na tome da one koje slede budu još bolje.

Brankica TreskavicaLuka Šarac, Danilo Pavlović

Još iz rubrike