ALEKSANDRA RADOVIĆ: Trudim se da živim čestito

Muzička zvezda Aleksandra Radović (44) rekla je na kraju ovog razgovora: “Nemam potrebu za eksponiranjem. Samo želim da pišem pesme i da pevam o stvarima koje dotiču svakog čoveka, koji je ikada voleo ili će voleti. To je jedino što me zanima”. Da ovo nije fraza koja lepo zvuči, potvrđuje vrlo mali broj intervjua koje daje, kao i gostovanja u televizijskim emisijama. Ovih dana, ipak, ima veoma dobar razlog da, kako se moderno kaže, iskorači iz svoje zone komfora. Iz Novog Sada kreće na koncertnu turneju 11. novembra, a pet dana posle toga imaćemo priliku da je čujemo u beogradskom “Sava centru”. Jednog od poslednjih “letnjih” dana u oktobru, sa Aleksandrom smo pričali u pauzi između časova u njenoj školi pevanja.

Jasno je šta sve vaši đaci uče od vas, ali je pitanje šta vi učite od njih?

– Srećna sam što imam decu iz finih porodica, čiji su roditelji brižni. Kao pedagog učim da budem nežnija, jer u obraćanju umem da budem stroga, ali i nove repertoare. Neverovatno je kakva sve muzika do njih dođe.

Ljudi vas i doživljavaju kao strogu osobu. Da li vam to odgovara?

– Problem je što svako o svemu ima mišljenje, pa u zavisnosti od njega formira stav, a niko ne voli kada štrčiš. Trudim se da ne bude tako i da ne komentarišem ono što ne znam i što me se ne tiče, ali kad smatram da je nešto loše ili nepravedno, pogotovo ako je u interesu istine i pravde – reći ću, a ljudi to baš ne žele da čuju.

A kako vi primate kritike?

– Vrlo je važno znati da li si spreman da čuješ sve ono što možeš da kažeš drugom čoveku. Nije uvek lako saslušati kritike, ali to je veliki test za naše unutarnje biće. Tako otkrivamo koliko smo ili nismo, zapravo, sujetni i gordi. Naravno, važno je ko ti nešto kaže, ali kad su to ljudi o kojima imaš dobro mišljenje i znaš da su dobronamerni, uvek treba da se zamisliš kad ti nešto govore.

Da li zaista nikome ništa ne zamerate, kao što kažete?

– Kad čovek malo analizira sebe, shvatiće da ni on sam, veoma često, nije postupao kao što treba, a kako onda može da to očekuje od nekoga drugog. Slabosti su nam različite – neko ne ume da prećuti, neko je “oštar na jeziku”, neko gnevan, neko je snishodljiv, pa te na taj način nervira. Imajući u vidu svoje mane, a ima ih mnogo, trudim se da druge ljude ni za šta ne osuđujem.

Čak ni one koji su vam se zamerili?

– Hvala dragom bogu, nemam tu crtu. Temperamentna sam, brzo prasnem, nekad se pokajem što nešto nisam saopštila malo nežnije ili suptilnije, ali uvek govorim ono što mislim ili osećam i brzo se odljutim. Nisam osoba koja će se danima duriti, ulaziti u decenijsku ljutnju…

Negde sam pročitala da vaša osmogodišnja ćerka Nina ume da kaže: “Mama, nemoj da se ljutiš, i onako ćeš da se odljutiš”.

– Deca su najbolji savetnici. Ako ih pažljivo slušaš, mnogo toga ćeš pametnog čuti, a možeš i da sagledaš svoje ogoljene nedostatke, jer dete kaže onako kako jeste, bez uvijanja.

Da li vam je, zaista, majka tokom odrastanja stalno ponavljala – uvek stavi sebe na tuđe mesto?

– Ona je žena sa ogromnim i teškim životnim iskustvom. Uprkos patnjama, uvek je imala snage da sebe zamisli na tuđem mestu i da nikada ne osudi čoveka već da kaže – ko zna zašto je tako. Ona živi tu filozofiju, a sestra i ja smo to bezbroj puta čule. Ljudi ti svašta kažu i urade, na pravdi boga te osude za nešto, a ti ne da nisi kriv, nego s tim uopšte nemaš veze. Naravno, nije mi svejedno, ali kad se potrudim da razumem čoveka, onda i za zaista ružne postupke pokušam da – ugledajući se na majku – nađem opravdanje. To možeš tek u zrelim godinama, jer u mladim i ne razmišljaš.

Šta vi vašoj Nini stalno ponavljate?

– Trudim se da je odgajim u tradicionalnom duhu. Bez obzira na vreme u kom živimo, moramo da pazimo na vrednosti koje taj duh čine, na ljudske, moralne kvalitete. Nije toliko važno čime će se baviti, koju će muziku slušati, već da li će uspeti da bude dobar čovek, da sebe sagledava na pravi način, da ne osuđuje nikoga, da bude čestita i skromna, da ima zdravu komunikaciju s ljudima koja u današnje vreme nije laka, ali niko nije ni rekao da će život biti lak.

Na Tviteru često imate, uslovno rečeno, verske postove. Da li ste veru “otkrili” u zrelim godinama ili ste u tom duhu rasli?

– Moja majka je uvek išla u crkvu i postila, a mi ostali u porodici kako kada. Vremenom je post i za nas postao nešto što se podrazumeva. To je vrlo intimna stvar, pa zato o njoj i ne pričam mnogo. Dosta je takvih objava, jer smatram da svaka javna ličnost ima odgovornost za sve one koji je slušaju, čitaju šta piše, vole. Mi pozivamo ljude na dobro ili loše, žene da budu čestite ili nemoralne, muškarce da budu pažljivi ili grubijani. Svojim rečima i delima utičemo na duše mnogih. Trudim se da živim čestitim, ispravnim životom, koliko mogu, a mislim da svaki čovek može – ukoliko želi – da, u stvari, bude čovek.

Kažete da žene budu čestite… Vremenom se menja poimanje čestitosti.

– Žene su danas izgubile mnogo od ženstvenosti, čednosti, od kvaliteta koji su nekad krasili ženu, ali nije do vremena, već do samih žena, baš kao i do muškaraca. Treba želeti da se zadrže ti kvaliteti i u ovakvom nevremenu. Kad se sve analizira, dođe se do medija. Što oni pružaju, mladi to žive. Ako gledaju rijaliti, pomisliće da je to model. Kažu da svako može da pritisne dugme i isključi televizor, ali to, nažalost, nije konačno rešenje. Meni televizor stoji kao “ram za sliku”, ali ga ne uključujem.

Koliko dugo?

– Tri-četiri godine i mnogo se bolje osećam, a ne čitam ni novine. Ono što me zanima saznam uglavnom na Tviteru.

Niste televizor uključili ni da vidite kako ste izgledali i zvučali u žiriju “TLZP” ili “Pinkove zvezde”?

– Niti volim sebe da gledam u emisijama, niti slušam svoj CD. Izuzetak je kad Nina i kumice, koje često vozim, insistiraju da im ga pustim. Njihov repertoar je vrlo raznovrstan, ali valjda je to sad ta faza.

Da li je u 21. veku teško naći muškarca koji će imati stavove bliske vašim?

– Ako ljudi žele da se razumeju – razumeće se. Ljubav nije med i mleko, niti je to situacija u kojoj ja uvek radim ono što taj neko hoće ili on ono što ja želim. Ljubav je kao kad zidaš kuću, gradiš kompromis, praviš gnezdo… To su radovi koji podrazumevaju obostranu žrtvu, a ljudi danas nisu navikli da se žrtvuju i da svoj komfor remete zbog drugih.

Ne tako davno ste rekli: „Zbog ljubavi se svašta radi, ali se i postavljaju granice! Mislim da neke stvari ne treba raditi po svaku cenu niti odstupati mnogo od sebe, jer to onda više nije ljubav nego žrtvovanje.“

– To se na prvi pogled kosi s onim što sam rekla, ali kada to kažem, mislim na dobre stvari, na sve što je ljudsko, što je normalno. Kao što ćeš sve uraditi za prijatelja, tako ćeš učiniti i za partnera, sve dok je to u granicama poštovanja. Kad njega nema, onda je sve ostalo zanemarljivo. Svaka veza, od emotivne do poslovne, treba da se zasniva na poštovanju.

Rekli ste da se u pesmama oseti sve što se preživelo, videlo, doživelo, snažne ljubavi, patnje... Da li je kod vas baš tako?

– Mislim da čovek koji nikad nije patio ne može da peva o patnji. Meni to nije prirodno, s tim što ne mora da bude samo patnja zbog partnera. Može i zbog roditelja, prijatelja, neshvaćenosti… Neka tuga mora da postoji da bi mogao da pevaš o nečemu što dotiče srce. Naravno, u pesmama govorim o sebi, najbližima, prijateljima… Svako ima svoju pesmu.

Vi ste osoba za koju ljudi nikad ne mogu znati da li joj je dobra faza u životu ili ima probleme, jer ste uvek „kurtoazno ljubazni“. Da li je to dobra formula da vas ostatak sveta ostavi na miru?

– Pravo da vam kažem, nemam pojma. Svako ima i lepe i loše momente. Neko, kad naiđu loši, javno jadikuje i traži pažnju, a neko “sedi sam sa sobom” i razmišlja gde je pogrešio ili kako će dalje. Smatram da niko nije dužan da moje loše trenutke gleda, razume, na kraju krajeva – proživljava. Čini mi se da se dobro snalazim, zasad.