INTERVJU Mihail Dudaš: Male stilske tajne velikog šampiona

Kod Mihaila Dudaša sve se odvija spontano, bez drame, čak i kad je reč o značajnim odlukama. Početkom marta prošle godine završio je uspešnu sportsku karijeru i odmah krenuo u svet biznisa. U njega nije uneo samo entuzijazam već i diplomu master studija s prestižnog UCL univerziteta. Pre pola godine postao je sportski direktor Srpskog atletskog saveza, a svi koji su imali priliku da ga upoznaju, slažu se da je teško zamisliti adekvatniju osobu za to mesto. Međutim, poslovni uspeh ne bi imao tu čar da nema zadovoljstva privatnim životom. Mihail je već dve i po godine u idiličnoj vezi s atraktivnom glumicom Anđelom Jovanović.

Kada ga pitate da li je, dok se takmičio, imao listu želja koja je počinjala čim završim karijeru, radiću ovo ili ono, odgovoriće vam da o tome nije mnogo razmišljao, ali da se može reći da je jedna od takvih želja bilo skijanje.

Rale Radović

- Budući da nije baš pametno da se profesionalni sportista bavi aktivnostima koje nose veći rizik od povrede, čim sam prestao da se bavim atletikom, Anđela i ja smo otišli na zimovanje. S njom sam proživeo svoje prvo skijanje. Kad govorim o sportskim danima, moram da naglasim da je bilo divno što sam zaista voleo to što radim. Mislim da sportisti, kao i glumci, imaju veoma lep život jer se ono čuveno dete u sebi kod njih stalno igra. Ja sam se kroz svoju karijeru igrao. Nijednog momenta nisam smatrao da žrtvujem svoje vreme za sport, već sam verovao da ga koristim najbolje što mogu – putovao sam, upoznavao nove ljude, bio sam u zdravom okruženju, pravio sam određene uspehe... Jedna od stvari koja mi je ostala kao želja, a sada je realizujem, jeste da se bavim biznisom i razvojem poslovnih prilika.

Nedavno ste, pričajući o receptu za uspeh, rekli – hladna glava, vatra u srcu. Da li to važi i sada kada je sportska karijera iza vas?

MIHAIL DUDAŠ : Taj koncept je izuzetno važan. U sportu sam naučio da adrenalin može da bude i produktivan i kontraproduktivan, ukoliko ne znamo da ga kontrolišemo. Najbolje je tražiti zlatnu sredinu između smirenosti i visokog adrenalina. Taj koncept i dan-danas koristim, ali – što se tiče adrenalina – u mnogo manjoj meri, jer su u poslu kojim se sada bavim važni organizacija, kombinatorika, poznanstva, planiranje, svakodnevno prisustvo u projektima, fokusiranost... Znam da koliko god osećao vatru u srcu, moram da ostanem na zemlji. 

Da li vam nedostaju takmičenja?

- To je bio moj život prethodnih dvadeset pet godina, pa je normalno da mi nedostaju, ali ne toliko koliko sam ranije mislio. Verovatno je tako zato što je toliko dugo trajalo. Treniranje desetoboja, jednim delom, podrazumeva mazohistički pristup, jer je zaista teško. Sada sam u režimu koji je težak na drugačiji način, jer istovremeno radim pet značajnih projekata. Ne manjkaju mi novi ciljevi, rezultati, lični rekordi... Da me sada neko pita da li bih voleo da se spremam za velika takmičenja, verovatno bih rekao – ne. Usmerio sam se na nešto novo, što zahteva potpuni fokus i pomalo sportski pristup životu. Jedna karijera je završena, ali je druga počela, s tim što su prisutne mnoge vrednosti koje sam koristio ranije. I dalje se osećam kao sportista.

Rale Radović

Tako i izgledate. Koliko često trenirate?

- Anatomija se malo promenila (smeh). Desetoboj zahteva sedam-osam sati treninga dnevno, što je sada nezamislivo. Uspem da dva-tri puta nedeljno treniram, što mi nije dovoljno, pa ću čim se dinamika mog novog posla malo smiri, nastojati da to promenim. Volim trčanje, teretanu, sve moguće sportove...

Da li novi poslovi, pa i samo zvanje sportskog direktora, iziskuju drugačiji način odevanja nego ranije?

- Sada više nosim košulje, džempere, pantalone i sakoe, ali pokušavam da zadržim nekadašnji imidž. Mada je moja pozicija menadžerska, a bavim se i razvijanjem nekoliko biznisa, uvek ću u duši biti sportista. Zbog toga što postajemo stariji i zreliji ne treba da sebi uskratimo kreativnost. Ulazim u trideset četvrtu, ali još uvek se osećam dovoljno mladim da mogu da ponesem sve što poželim. Mislim da nikad neću biti jedan od onih muškaraca koji odevanje baziraju na odelima i cipelama.

Šta mislite, koji modni detalji najviše govore o muškarcu?

- Verujem da o muškarcu, zapravo, govori njegov stav. Oblačenje je samo posledica onoga što je on u duši. Ako je dovoljno samouveren da kombinuje žuti duks, plave pantalone i crvene patike, a nije klinac, jasno je da nema problem da se oblači kreativno i mladalački. Svako treba da nosi ono što se njemu dopada. Mislim da je vreme da, generalno, prestanemo da na osnovu odevanja donosimo zaključke o ljudima. Mnogo puta sam nailazio na ljude koji su obučeni obično, bezvoljno, a bili su ekstremno uspešni, ali i na one koji su podjednako uspešni, a oblače se potpuno ludo. Treba da imamo slobodu da i na taj način kažemo nešto o sebi i da se pritom ne obaziremo na to šta će neko reći, već kako ćemo se u tome osećati.

Rale Radović

Skoro uvek ste u patikama, a zbog sporta ste ih sigurno imali na stotine. Postoji li recept za izbor savršenih patika?

- Mnogo puta sam čuo slično pitanje, a poenta je naći najbolji odnos dizajna, udobnosti i kvaliteta. Kad ih obujemo, bilo da šetamo ili stojimo, preko njih ide naš kontakt sa zemljom. Izuzetno je važno da su udobne, ali udobne za nas. Anatomija stopala je drugačija kod svakog čoveka, a patike se prave po određenom šablonu. Nije glavni fazon nositi najlepše patike, već one koje prijaju našem stopalu.

Šta vam se najviše dopada kod Skechers patika?

- Prvo raznovrsnost, a drugo – svaki par koji sam obuo legao mi je na noge skoro savršeno. U svakim njihovim patikama, a sada već imam više od petnaest pari, osećam se veoma komotno. Za više od godinu dana nijedne nisu propale, nema rupa, niti se neki štep oparao. Veoma su lepi modeli, izbor boja je velik, prilagođene su poslovnom i sportskom stilu. Godinama sam bio sponzorisan i od drugih veoma kvalitetnih brendova, pa sam kompetentan da pričam o ovome. 

Da li ste sačuvali patike ili dres u kojima ste ostvarili neki važan rezultat?

- Mislim da imam samo jedan ili dva dresa. Nisam se vezivao za stvari, jer nisam verovao da je dres važan za dobar rezultat, već priprema, motivacija, izvođenje. Nije se dešavalo da na dresu napišem rezultat i okačim ga u sobu. U njoj čak nema nijedne medalje ili pehara, već par diploma u kući i tri-četiri medalje s važnih takmičenja. Materijalne stvari mi nisu bile previše drage, već osećaj u momentu kada sam pobeđivao. To je ono što najviše pamtim, to ostaje u srcu.

Rale Radović

Poznato je da sportisti često nemaju vremena da obiđu mesta u kojima se takmiče. U koja biste voleli da ponovo odete, sada bez žurbe? 

- Istina je da su rasporedi treninga i takmičenja toliko gusti da za obilaske gradova nemaš vremena. Mnogo puta sam pomenuo da su mi odlasci u Južnu Afriku, gde sam se često pripremao, bili kombinacija uživanja u prirodi i treninga. Sve ture na koje smo išli, od upoznavanja fantastične prirode do predivnih vinograda ili ronjenja s ajkulama, bile su na pola sata – sat od hotela. Mada mi je priroda mnogo draža od betona, voleo bih da s mojom dragom Anđelom provedem desetak dana u Njujorku. U tom gradu sam bio jednom, samo par dana, kada sam bio na pripremama u Kanzasu.

Čime vas je Južna Afrika osvojila, pa je često nazivate drugom kućom?

- Time što sam se tamo osećao kao kod svoje instinktivne kuće. Južna Afrika je prepuna predivne prirode, ali i veoma opasne, koja nas uči da mi, ljudi, ne možemo protiv nje. Sunce, vazduh, kompletna klima – takvi kakvi jesu meni su, oduvek, bili savršeni. Nije toliko divlje kao u Panami, ni preterano sigurno kao u evropskim gradovima, ali ta sredina između sigurnosti i opasnosti mi je davala taj poseban osećaj.

Baš u Južnoj Africi ste pravili veoma lepe fotografije. Da li ste nekada, dok ste pozirali fotografima za reklamne kampanje, poželeli da vi odslikate modni editorijal?

- Koliko god je voleo kao hobi, znam da je fotografija veoma ozbiljan posao. I na slikanju za Skechers sam radio s veoma iskusnim fotografima koji imaju oko za dobru fotku. Nije to nimalo jednostavno. Kad se radi editorijal, važno je uklopiti svetlo, kadar, znati šta treba da se prikaže, dočarati raspoloženje modela... Voleo bih da, u nekom momentu, asistiram fotografu, a jednom, što da ne, i da uradim editorijal, pa da se pojavi u nekim novinama.