Psihologija: KAKO IZGRADITI SAMOPOUZDANJE?

20/08/2019 | 14:00

Sumnja u sopstvene sposobnosti i veštine počinje u tinejdžerskim danima, ali mnogi ne uspevaju da prevaziđu svoje slabosti ni deceniju ili dve kasnije

U tinejdžerskim godinama, kad nam je samopouzdanje toliko potrebno, najčešće ne uspevamo da ga izgradimo zbog nezadovoljstva sopstvenim izgledom. Petnaestak godina kasnije, mnogi se i dalje suočavaju sa istim problemom ili se s njime tek susreću, ali tada sreću kvari to što nemamo posao ili partnera o kakvom smo maštali. Takva situacija stvara niz negativnih emocija – potištenost, anksioznost, ljubomoru… Ma koliko se nekome činilo da je to začarani krug, rešenje postoji, a odgovor na pitanje kako se do njega dolazi potražili smo od psihologa Stefana Dimića iz savetovališta „Metanoja“. On kaže da se najveći broj klijenata žali na nisko samopouzdanje i nisko vrednovanje sebe, te da ne prave razliku između ta dva pojma, a ona je ogromna. Pre no što nam je objasnio o čemu je reč, podsetio nas je da ukoliko želimo da učinimo prvi korak u menjanju određenog lošeg obrasca, prethodno moramo da znamo šta činimo pogrešno.

Samopouzdanje je, najkraće rečeno, vera u sopstvene sposobnosti i veštine. Osoba koja veruje u svoje veštine deluje samouvereno i sigurno. S druge strane, ona koja nema tu veru izbegavaće poslove za koje nije sigurna da može da ih završi, a ako se u njih upusti, plašiće se pravljenja potencijalne greške. Mladi klijenti se često žale da nemaju dovoljno samopouzdanja zbog viška kilograma, nepravilnog nosa, malih grudi… U obe situacije korisna je informacija da se samopouzdanje može kako srozati, tako i povećati. Za tako nešto su nam potrebni „dokazi“ u vidu naših postignuća, (ne)uspeha, kritika i pohvala. Ukoliko osoba naniže određeni broj uspeha u određenoj sferi svog života – samopouzdanje neminovno raste.

Bezuslovno prihvatanje sebe

Ako na osnovu nekog našeg uspeha ili neuspeha donesemo globalni zaključak da smo fenomenalni ili bezvredni – sebi činimo izuzetno veliki problem. Naime, ukoliko su nam potrebni spoljašnji dokazi naše globalne vrednosti, neminovno ćemo doživljavati ekstremne emocije kada se ti „dokazi“ pojave. Bićemo ekstremno potišteni ukoliko nas ostavi partner ili dobijemo otkaz, ako to povežemo s našom globalnom vrednošću.

Bezuslovno prihvatanje sebe predstavlja alternativu samoobezvređivanju i samoidealizaciji. Filozofija bezuslovnog prihvatanja sebe potpuno isključuje globalnu procenu sopstvene vrednosti. Ukoliko uperimo lupu u samo jednu našu dobru stranu ili manu/nedostatak, istovremeno ćemo zanemariti sve druge dobre i loše osobine. Svako od nas je nekada bio i pametan i glup, lep i ružan, duhovit i dosadan, plemenit i sebičan. Ta lepota ljudske kompleksnosti ne dozvoljava ograničenost pojednostavljivanja ljudskog bića na vredno i bezvredno. Naravno, to ne znači da se odričemo vrednovanja naših pojedinačnih postupaka.

Ultimativni cilj svakog od nas može biti u tome da uspehe i neuspehe posmatramo kao zadovoljstva i njihovo odsustvo, a ne kao dokaze naše (bez)vrednosti. Samim tim imaćemo više hrabrosti da rizikujemo. Kada rizikujemo, postoji veća šansa da uspemo.

Neverovatan paradoks je u tome što se prihvatanjem neke mane, ona lakše menja. Ovo najbolje ilustruju reči poznatog indijskog psihoterapeuta Antonija de Mela:

– Godinama sam bio neurotičan, zabrinut, depresivan i sebičan. Svi su mi govorili da se promenim. Zamerio sam im ali se i složio s njima. Hteo sam da se promenim, ali jednostavno nisam mogao, bez obzira na to koliko sam se trudio. Tada mi je neko rekao: „Ne menjaj se, volim te takvog kakav si.“ Te su reči bile muzika za moje uši: „Ne menjaj se, ne menjaj se… Volim te takvog kakav si…“ Opustio sam se. Oživeo sam i – odjednom sam se promenio.

Brankica Treskavicaguliver/gettyimages

Još iz rubrike