Praštanjem drugima pomažemo sebi!

26/11/2019 | 17:44

Skoro da nema čoveka koji se nije nalazio u situaciji da trpi nepravdu i posle toga odluči da će da potisne negativne emocije i pređe preko toga. Zato smo pitali smo psihologa Stefana Dimića da li se, uopšte, može oprostiti i zaboraviti.

Bol zbog povređenosti

Kada se ljudi ophode prema nama na način za koji smatramo da nismo zaslužili, imamo tu mogućnost da biramo koliko će to uticati na nas. Možemo da stalno „vrtimo” taj postupak u glavi i da razmišljamo kako nisu smeli da nam to učine. Pitanje je šta imamo od takvog načina razmišljanja? Ono nas gura u mračni ugao povređenosti, ljutnje, pa čak i mržnje. Na nivou ponašanja dešava se da ili želimo u potpunosti da prekinemo kontakt s tom osobom ili osvetu, nakon koje možemo zažaliti što smo drugome učinili neko zlo.

Kako se ovo može prevazići?

Oproštaj je, sigurno, jedna od mogućnosti, ali kad to pomenete, često ćete čuti: “Hoćete da kažete da ja treba da mu oprostim posle svega što je  uradio?!“ Da, apsolutno! Jedino oproštajem stičemo kontrolu nad našim emocijama i ne dozvoljavamo im da budu vođene tuđim ponašanjem. To, ni u kom slučaju, ne znači da se slažete s takvim ponašanjem. Oprostiti se može i u situaciji kada osuđujete nepravedan postupak, ali to činite zbog sebe (kako ne biste doživljavali sve te nezdrave emocije), a eventualno i da biste popravili odnos s tom osobom. To se postiže tako što se „zlikovac“
više ne posmatra pojednostavljeno i globalno negativno.

Opraštanje kao oslobođenje

Možemo da zaključimo da oproštaj nastaje u situaciji kada oprostimo pogrešivoj osobi, ali imamo pravo da i dalje osuđujemo određeni postupak. Na taj način doživljavamo zdrave negativne emocije i upravo zbog manjeg emocionalnog naboja, postoji veća mogućnost da dati postupak zaboravimo. No, čak i da nikad ne zaboravimo, to neće biti veliki problem ukoliko iskreno oprostimo osobi.

Brankica Treskavica Guliver Getty Images

Još iz rubrike