Predsednik Udruženja obolelih od psorijaze govori o neprijatnostima s kojima se svakodnevno suočava, otkriva da je reč o bolesti koja zahvata više organa, a ne samo kožu, ali da nije zarazna mada se genetski prenosi.
Do pre desetak godina psorijaza nije tretirana sa dovoljnom ozbiljnošću. Govorilo se da je reč o isključivo estetskim promenama na koži, međutim, iscrpna dugogodišnja medicinska ispitivanja pokazala su da je to sistemsko oboljenje praćeno kardiovaskularnim problemima, dijabetesom i kraćim životnim vekom. Vlada Kecić, predsednik Udruženja obolelih od psorijaze, suočio se sa ovom bolešću pre nekoliko godina, kao i sa svim zabludama, predrasudama i socijalnim neprijatnostima koje uz nju idu, samim tim bio nam je najbolji sagovornik na ovu temu. Otkrio nam je koji sve načini lečenja postoje, šta je najčešći okidač da se bolest pojavi, a priznao nam je i da, budući da je reč o genetskom oboljenju, svakodnevno strahuje za ćerku.
- Od čega još strepe ljudi sa psorijazom?
VLADA KECIĆ : U pitanju je konstantna borba koju svako od nas vodi sam sa sobom a potom i s drugima – s njihovim pogledima i strahom koji osete kada na vama vide promene. Mada mi se baš nedavno dogodilo da je prilikom sunčanja na Lidu majka viknula na dete da se skloni od mene, moram da napomenem da se mi stariji nekako i nosimo s tim, dok je mlađoj populaciji, koja puno polaže na fizički izgled, mnogo teže. Sećam se sebe u tinejdžerskim godinama, nervirao sam se kad mi izađe bubuljica a ne nešto više. Možete da zamislite s kakvim osudama i pogrdnim komentarima se susreću dečak ili devojčica oboleli od psorijaze. Deca umeju da budu vrlo surova, a bogme i mediji. Često u novinama možemo da vidimo zlonamerne senzacionalističke naslove koji ljude ne informišu, naprotiv, zavaravaju ih i u njima bude bojazan kada s nekim od nas treba da se rukuju, porazgovaraju, druže se.
- A sve zbog toga što su neobavešteni i misle da će i sami oboleti?
V. K. : Udruženje ima za cilj da to objasni, da pacijentima pruži podršku, ali i uputi ih na lečenje. Reč je o sistemskoj bolesti koja može biti i genetska, ali je u najvećem broju slučajeva prouzrokovana stresom. Kod mene je kombinacija. Nakon što sam saznao da mi otac boluje od karcinoma, preko noći sam se ceo osuo. Stres je probudio genetiku, baka je imala psorijazu i otac isto.
Boško Karanović
- Ćerka nije nasledila bolest?
V. K. : Nije, hvala bogu, ali zbog toga supruga i ja svakodnevno živimo u strahu. Pokušavam da joj se ne suprotstavljam i da je što manje nerviram, što ona vrlo koristi. Pokušavam da joj se ne suprostavljam i da je što manje nerviram, što ona vrlo koristi. Završila je osnovnu školu, upisala srednju, shvatam da je u najkritičnijim godinama, ali nastavljam da budem mekan otac (smeh).
- Koliko vas problemi sa psorijazom sprečavaju da vodite normalan socijalni život?
V. K. : Dobio sam je tek nakon što sam se oženio i postao otac, ali imam drugara koji je još u osnovnoj školi oboleo. I dan-danas vuče traume, povukao se u sebe.
STORY : U kojoj meri udruženje utiče na to da se ljudi sa psorijazom socijalizuju i steknu samopouzdanje?
V. K. : Učimo ih da je reč o oboljenju koje vrlo jednostavo može da se drži pod kontrolom. Za to su potrebni adekvatna terapija i strpljenje. Problem kod ljudi je što očekuju da im se promena ukloni za tri nedelje i kada se to ne dogodi, menjaju lekara, kremu, lek. Srećni smo što su tu novi oblici lečenja, poput foto i biološke terapije, koje su namenjene samo onima s najtežim oblikom. Zahvalan sam Ministarstvu i fondu na sjajnoj saradnji i razumevanju, jer koliko god to jednostavno izgledalo, ljudi sa psorijazom vrlo teško žive. Zamisite kako se oseća čovek koji oboli a radi sa hranom, mislite li da će zadržati posao ili dobiti novi? Zato uvek napominjem da je najvažnije ne očajavati, već biti strpljiv i uz lekarsku pomoć, a ne travara i drugih nadridoktora, koje sam takođe prošao, pridržavati se adekvatne terapije i kontrolisati bolest.
Komentari (0)