Istinita ljubavna priča iz pera Vesne Dedić

Nova, kratka priča Vesne Dedić, inspirisana je istinitom ljubavnom pričom jedne od njenih čitateljki.

Azra na početku priče ima petnaest godina, a na kraju zrele godine u kojima je platila cenu svojih ponekad gordih odluka, ali i tuđih koje je poštovala po cenu svoje sreće. Sa znatiželjom sadržanom u pitanju “A šta je bilo posle?” čitalac prati tok priče u kojoj se Azra bori sa ograničenjima vere, malograđanštine i nerazumevanjem muške psihologije. Azra svoj kofer ljubavi nosi lako, iako je, kako godine prolaze, sve teži i prepun neupotrebljivih i prljavih stvari. Pred čitaocem je priča koja će ga rastužiti i podsetiti na soptvene pogrešne odluke, inate i strasti, ali i uliti veru da je ipak moguće jednom otići sa onim koga voliš na mesta na kojima još mnogi Istinita ljubavna priča iz pera Vesne Dedić...

Kratke priče ove autorke ekskluzivno su dostupne korisnicima servisa Bookmate. Ovaj servis donosi najpopularnije naslove iz pera domaćih i stranih autora, na srpskom jeziku, u elektronskoj formi, na svim vašim mobilnim telefonima, tabletima i računarima.

Samo za čitaoce Story portala, prva četvrtina nove priče Vesne Dedić dostupna je na ovoj stranici, potpuno besplatno. Uživajte u čitanju!

 Vesna Dedić
Azra i Vukašin ne žive više u ovom gradu

Mala mesta pojedu velike ljubavi, a veliki gradovi uguše i najveće ljubavi.

Ljubav uvek kreće na put svečano, sa čistim i ispeglanim stvarima. Često i novim. Nebitno je da li putuje u mali ili veliki grad.

Vraća se sa koferom iz koga u neredu izviruju kese sa prljavim stvarima i onim što smo kupili usput, a čemu često ne možemo da nađemo namenu. Miris tog malog ili velikog grada upije i ono što nismo stigli da pokažemo, pa i to mora na pranje.

Najteže je kada se ljubav vraća sa puta usamljena i nema nikog da joj pomogne da kofer ponese ako lift ne radi. Još je teže kada se ljubav sa puta vrati toliko iscrpljena da kofer stoji dugo neraspakovan i spotiče se o njega svako ko pored njega prođe. I psuje život.

Možda pišem gluposti, ali ne znam kako drugačije da objasnim ono što se desilo sa Azrom i Vukašinom.

Voleli su se.

Mnogima se desilo u životu isto što i Azri i Vukašinu.

Možda je kraj ipak drugačiji. Zato je u svakoj priči junak i čitalac koji veruje da je sve ipak moglo drugačije. Samo da je neko od dvoje koji su se voleli bio malo pametniji. Ili da je poneo više čistih i opeglanih stvari u koferu.

Ili da se kofer nije izgubio. Tačnije, da su bar imali živaca da sačekaju dok im se ne vrati. Ili, da se kofer bar nije raspao, a stvari prosule po putu.

Retke ljubavi zaborave sve neprijatnosti sa koferima i na novi put kreću malo pametnije spakovane, a opet, i njima se desi da prognoza nije bila tačna i da se dugo posle puta ljubav leči od vetrova i kiša… i sunca pod kojim je ljubav bila bez slamnatog šešira.

Azra je imala petnaest godina i živela u malom mestu kada se zaljubila u druga iz klupe.

Zvao se Vukašin.

Azra je volela način na koji joj Vukašin pomera kosu sa lica kada duva vetar.

Vukašin je voleo vreme koje provodi sa Azrom.

Azrin dnevnik bio je pun opisa Vukašinovih očiju i usana i za samo četiri meseca debela sveska na linije postala je pretanka da u nju stanu svi opisi ljubavi koja se povećavala sa svakim malim i velikim odmorom.

Azra je na stranicama dnevnika pokušavala da nacrta grafitnom olovkom položaj Vukašinove brade i oblik usana kada joj se nasmeši iz zadnje klupe dok na času recituje Šantića. Za peticu, naravno, jer Azra je bila najbolji đak gimnazije.

Azra je jednog dana istrgla stranicu sa crtežom iz dnevnika i napisala na poleđini:

Važno je, možda, i to da znamo:

čovek je željen tek ako želi –

I ako sebe celoga damo, tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo tek ako kažemo reči iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo, moći će neko i nas da sretne.

Poklonila je crtež Vukašinu i on joj je posle osmeha poklonio poljubac u levi obraz.

Tog dana su još sporije koračali od škole do njene kuće.

Vukašin nije pisao dnevnik, ali je voleo Miku Antića. Obično mladići koji vole Antića umeju da pokažu koliko vole.

Vukašin u školi nije, poput ostalih dečaka, bežao sa časova, već je ostajao i na šestom času samo da bi posle zvona Azru pratio kući.

Dok su ostali dečaci na velikim odmorima pušili ispred kapije škole, Vukašin je ispod koša na igralištu delio sa Azrom užine.

On je više voleo sirnicu koju je pravila Azrina mama, a ona više gibanicu koju je pravio Vukašinov tata.

Azra nije ni slutila koliko se Vukašinu drugari smeju jer se zaljubio u sitnu odlikašicu koja se nikom drugom ne sviđa osim njemu.

Azra nije imala dovoljno dokaza da se Vukašin zaljubio u nju, a ne u neku od onih “popularnih” koje u gimnaziju ulaze kao da školsko zvono zvoni samo da bi označilo njihov dolazak ili odlazak.

Azra i Vukašin su se poljubili tačno, piše u Azrinom dnevniku, nakon 124 zajedničke užine i šetnje do Azrine kuće.

Jedne večeri skinuli su se goli dok su Vukašinovi roditelji bili kod prijatelja na slavi i ljubav više nije mogla da se krije na stranicama dnevnika, u osmesima ispod Azrine kose i u džepu Vukašinove jakne u koju su stajale i njena i njegova ruka.

Azra i Vukašin nisu znali da susret dvoje zaljubljenih pod okriljem noći probudi demone u onima koji te valjda više vole od onog sa kojim si pod mesečinom bila gola.

Tako u ovoj priči Azrine najbolje drugarice nisu htele više da se druže sa onom koja se dala nekom došljaku druge vere.

Azra se nije bojala života bez prijatelja.

Nije se bojala ni kada njena mama konstatno ponavlja nedeljom kada ulicom prolaze svatovi:

“Oh, samo nek' je našeg uzela.”

Azra i Vukašin imali su teška popodneva koja su počinjala iste sekunde kada bi se rastali. Kod kuće nisu mogli ni da spavaju, ni da jedu niti da pričaju o bilo čemu što nije vezano za njihovu ljubav.

Mesecima ni jedno ni drugo nisu uspeli da nauče novu lekciju ili da napišu domaći zadatak dok iznad udžbenika lebdi osmeh onog za kim čeznu.

Razredna je sve shvatila i Azrinoj majci i Vukašinovom ocu rekla da je velika ljubav kriva za jedinice u dnevniku.

Azri su zabranjeni izlasci, a Vukašinov otac, lekar, je pretio da će ga ispisati iz škole ako ne bude stalno na pet metara od male Muslimanke.

Azra i Vukašin su ipak nalazili načine da se zagrle, pričaju telefonom, gledaju iz daljine i pišu pisma. Njihova ljubav se desila tek nekoliko godina pre nego što će mobilni telefoni olakšati postojanje miliona ljubavi širom sveta.

“Azra, ljubavi!”- osvanuo je grafit na zidu škole, ispisan crvenim lakom za kola.

Azra je letela ka učionici u želji da uprkos svim zabranama zagrli Vukašina!

Bila je jedina devojka koja ima svoj grafit u malom gradu, u kojem su stare zgrade obeležene tragovima granata i nacionalističkim parolama iz onog rata.

Nije ga bilo u učinioci.

Nije došao ni na početak prvog časa.

“Vukašinov tata je uzeo papire iz škole i prebacio ga u srednju školu u Beogradu.”- rekla je razredna uplakanoj Azri na velikom odmoru.

Bilo je proleće, vreme kada se teško podnose samoća i rastanci.

Htela je da sedne na autobus i ode u Beograd, ali činilo se da je pored vere i stroge majke veći problem postala daljina u kojoj je nestao Vukašin.

Azra je smršala sedam kilograma, bacala sitnice koje je mama pakovala za užinu u kantu za đubre i odbijala da razgovora sa bilo kim. Čak i sa razrednom.

Počela je da uči tek u maju kada je Vukašin poslao pismo u kojem je obećao da će nekako dolaziti da je vidi.

Azra je odlučila da veru i daljinu pobedi ocenama i skovala plan.

Upisaće Medicinski fakultet u Beogradu i na zidu tog fakulteta Vukašin će jednog jutra napisati “Azra, ljubavi” i biće opet goli pod mesečinom u njenoj studentskoj sobi.

Tri godine Azra je učila, trenirala i čekala Vukašinova pisma.

Čekala je i kada su pisma prestala da stižu.

U inat majci, razrednoj i drugaricama, govorila je da voli Vukašina i kada su je u bioskop u susednom gradu zvali divni mladići, oni zbog kojih je Azrina majka kada bi ih videla u dvorištu govorila:

“Kako je lijep, a naš.“

Azra je u Beograd stigla autobusom. Vukla je kofer uz Nemanjinu do Slavije i preko Terazija do Bulevara Kralja Aleksandra. Popela se na prvi sprat studentskog doma bez daha.

Otključala je sobu i pogledala se u ogledalo prilepljeno na vrata trošnog ormara.

“Ovde si do kraja studiranja i dok se ne udaš za Vukašina. Sada si ovde bez diplome, a izaći ćeš sa diplomom. Bićes prvo doktor, a posle pedijatar.”

Tegle sa ajvarom i džemom stavila je na prozor male studentske sobe, posložila garderobu u ormar i poprskala sobu uljem jasmina, da je podseća na baštu i majku.

Prvog dana, čim je ušla u amfiteatar na predavanje, ugledala je Vukašina. Nije ga ni tražila pogledom. Među stotinama devojaka i mladića videla je usne i oči i dalje nalik opisima iz njenog dnevnika čije su stranice, od kada je Vukašin napustio njihov mali grad, bile prazne.

Popela se nekoliko stepenika i sela na slobodno mesto pored njega.

“Čuvaš mjesto za mene?”- upitala je.

“Čuvam.”- rekao je i stegao joj dlan ispod klupe.

Profesor je pričao nešto što Azra od lupanja srca nije mogla da čuje. I pisao je nešto na tabli što Azra od suza nije mogla da vidi...

NASTAVAK OVE PRIČE VESNE DEDIĆ, ALI I DRUGE KRATKE PRIČE I ROMANI, DOSTUPNI SU PUTEM OVOG LINKA