Zablude o novogodišnjim odlukama

Došli smo u period godine kada pravimo bilanse i razmišljamo o tome kako bismo mogli da unapredimo svoj život, ali da promene o kojima razmišljamo ne bi ostale samo niz neostvarenih želja, psihoterapeut Marko Braković daje ključne smernice za uspeh u realizaciji važnih ciljeva...

Mnogi ovih dana odlučuju da će od Nove godine početi ili prestati da nešto rade, ali su retki oni koji od svih tih obećanja ne odustanu pre kraja januara. Zašto je tako i može li da bude drugačije, pričali smo s psihoterapeutom i piscem Markom Brakovićem, koji je nedavno objavio svoj treći roman ”Ljudski aparat”.

Odluke ne znaju za kalendar: Mada imamo običaj da bitne odluke vezujemo za neke periode, ne bih odlučivanje dovodio u vezu s dobom godine. Ako osoba preuzima odgovornost za svoje postupke, stalno mora da donosi odluke, pa i za Novu godinu. Međutim, površno je i neozbiljno čekati 1. januar za neki značajan korak. Čim to neko kaže ili pomene “od ponedeljka”, znam da je reč o izbegavanju akcije i donošenja odluke. Ako stvarno hoćete nešto da uradite – uradićete odmah.

Test realnosti: Kada sebi postavljamo ciljeve, trebalo bi da vodimo računa o onome što mi, psihoterapeuti, nazivamo test realnosti. Suština je odgovoriti na pitanja koliko možemo da postignemo u postojećim okolnostima, u životnom periodu u kom se nalazimo, sa aspekta naših kapaciteta. Sigurno je da treba postavljati dostižne ciljeve, do kojih se dolazi malim koracima. Ukoliko sebi odredimo metu koja je vrlo visoko, a ne vodimo računa o stepenicama koje do nje vode, možemo doživeti velika razočaranja. Što je lestvica viša, razočaranje je veće. S druge strane, što su stepenice brojnije, ciljevi su dostižniji, a do rezultata dolazimo kumulativno. U tom slučaju, samo se u jednom trenutku osvrnemo i kažemo „pogledaj gde sam nekad bio, a gde sam sad“. To je prava validacija vlastite vrednosti.

Nismo svi za sve: Nedavno sam video najavu za seminar „Probudite milionera u sebi“. To je, po mom mišljenju, čak kažnjivo, jer ljudima koji će u tako nešto poverovati može da napravi ogromnu štetu. Kad budu shvatili da neće biti milioneri, a skoro niko neće, imaće osećaj niže vrednosti. Svako od nas ima talenat za nešto, ali niko nije talentovan za sve, niti svi možemo biti uspešni. Ne možemo svi biti glumci, sportisti, političari... Poruke tipa „Yes, you can“, koje često lansiraju lajfkoučevi, ne vode računa o individualnim razlikama među ljudima, a upravo tu je poenta cele priče.

Svođenje bilansa ne može se izbeći: Sve “okrugle” životne decenije dovode nas u situaciju da se zapitamo o mnogo čemu, a ako je bilans pozitivan, sledi period prijatnosti. U suprotnom, može doći do depresije. Zato u vreme Nove godine, Božića i uopšte praznika, raste broj ljudi u psihijatrijskim i psihoterapijskim ordinacijama. Tada shvatimo da smo usamljeni i svodimo bilanse, najčešće vezane za međuljudske odnose.

Motivacija ima “rok trajanja”: Motivacija jeste pokretačka energija, ali ona nije primarna. Mnogo je važnija kinetička energija, a to je rutina koja se razvija ponavljanjem neke radnje, aktivnosti, misli, intelektualne bravure… Ne možemo godinama biti motivisani, ali smo godinama ispraksovani za određenu radnju. Svako ko redovno obavlja aktivnosti koje voli, reći će vam da nije svakog dana motivisan, ali je razvio rutinu. Cilj uspeha je razvijanje rutine, a ne motivacije. To je još jedna lajfkouč zabluda koju nam uporno serviraju.

Odluka na papiru: U psihoterapijskom radu podržavam pisanje, a i sam vodim beleške. Često primenjujem tehniku “pisanja pisma”, čija je suština u tome da klijent napiše pismo koje služi za komunikaciju s nekom važnom osobom. Pišući mogu da saberu misli, izbegnu naboj emocija, smisle šta žele da kažu… To pismo nije samo poruka nekom drugom već često samom sebi. Što više ulazimo u ozbiljnije godine, sve nam je teže da pamtimo, tako da je sasvim u redu zapisati ih.