Akaš Odedra na Beogradskom festivalu igre!

Akaš Odedra je nova zvezda britanske umetničke igre, azijskih korena. “Uzdizanje” je naslov večeri u okviru koje on izvodi četiri koreografska komada, koristeći tehnike kataka i savremene igre.

Predstava je na programu 15. Beogradskog festivala igre, i to 22. marta na sceni Ateljea 212. Zbog velikog interesovanja publike, igraće se dva puta, odnosno od 17h i od 21h.

Četiri solo komada za vas potpisuju Rasel Malifant, Sidi Larbi Šerkauji i Akram Kan. Kako je moguće okupiti ovakva koreografska imena?

– Projekat je nastao zahvaljujući ideji Akrama Kana i predanom radu mojih producenata. Sa Akramom, koji je i moj mentor, često sam razgovarao o radu na celovečernjem solo komadu, koji bi koristio različite koreografske stilove, ideje i vokabulare. Akram je pozvao Malifanta i Šerkaujia, i poseredovao pri našim prvim susretima i samom početku rada u baletskoj sali. Za mene, kao igrača, bilo je ovo neverovatno iskustvo.

Kako je izgledao dalji proces i koliko je ova saradnja promenila vašu koreografsku praksu?

– Svi ovi koreografi su veoma različiti. I svi imaju iza sebe neverovatne produkcije, svetske kritike, publiku koja ih naprosto obožava… Za mene kao igrača je svakako najteže bilo da pratim sve rukopise i stilove, u okviru samo jedne predstave. Da svaki pokret funkcioniše i ima ono značenje koje je autor zamislio. Moje telo je moralo da navikne na različita kretanja. Ja sam klasični indijski igrač, i moji temelji su u kataku, a ovaj projekat me je potpuno promenio. Sigurno je da će ova avantura promeniti moju koreografsku putanju u budućnosti.

Da li možete da sva četiri sola ipak podvedete pod jedan koncept ili su oni sasvim različiti?

– Prvi deo predstave je moj. To je klasičan katak solo. Zatim izvodim Akramov rad “U senci čoveka”. To je priča o ljudima i civilizaciji koju ostavljamo za nama. Sećam se da me je na početku procesa pitao: “sa svakom generacijom koja odlazi, postajemo li više ljudi ili ličimo sve više na životinje”. Krenuli smo tako, i razvijali dijalog, razmišljanja i pokrete. Treći solo je Raselov “Rez”. Ovo delo je najapstraktnije, a osnovna ideja je bila da suprotstavimo svetlo i pokret. Rasel nikada ranije nije radio sa klasičnim katak igračem, tako da smo obojica bili radosni da otkrijemo neki novi svet i način telesnog izražavanja. Posljednji solo je Šerkauijevo “Sazvežđe” To je komad koji istražuje naš odnosu sa svemirom.

Da li ste imali neke lepe ili teške momente prilikom kreiranja dela koje biste mogli da podelite sa nama?

– Najteži deo bio je moj pokušaj da organizujem kalendare svih koreografa, kako bi mogli da završimo delo. Njihovi rasporedi uvek su popunjeni za bar dve godine unapred, i prava je noćna mora pronaći termin, naročito pronaći termin koji svima odgovara. Jedva smo dogovorili i sam dan premijere.

Kako definišete vaš vrtoglavi uspeh na britanskoj sceni? Kako ste postal zvezda?

– Još uvek mislim da je ovo početak. Ljudi me zapravo ne poznaju. Svakako da sam svestan da se stvari odvijaju dobro kada vidim datume turneja i nastupa… Kada vidim prepuna pozorišta, interesovanje kritike, medija… Mnogo je posla do uspeha, a još više do mogućnosti da se osećate uspešno. Staza koja je ispred mene je duga i neizvesna. Najvažnije je da radim.