Psihologija ishrane: Jedite i prihvatite svoj izgled

Svako od nas ima prijateljice, koleginice ili poznanice koje su uvek na nekoj dijeti, a nije malo ni onih koji ni slučajno ne bi pojeli nešto što se ne uklapa u njihov "nov režim ishrane". Upravo zato odlučili smo da o ovim temama razgovaramo sa psihologom Jovanom Bežević, koja poseduje sertifikat savetnika za psihologiju ishrane američkog Instituta za psihologiju ishrane.

Najčešće greške

Već dugo najveća greška jeste deljenje hrane na dobru i lošu, prihvatljivu i neprihvatljivu, a podele se prave po raznim kriterijumima. Nekada stepen isključivosti postaje gotovo opsesivan. Nije dobro ni što se strogo vodi računa o tome šta se jede, ali ne i kako i koliko, a u krilatici "doza je ono što čini otrov" ima mnogo istine. Kad se to nadoveže na prvu grešku, dolazi se do zaključka da ništa nije apsolutno dobro ili loše, već da postoje stvari koje treba jesti u manjim ili većim količinama.

Način na koji se jede

Da li se jede brzo ili sporo, imate li obroke ili jedete kad stignete, da li namerno preskačete obroke? Neretko ćete čuti "nemam vremena" ili "ne mogu da jedem", a zapravo se koristi odsustvo trenutne gladi da bi se "uštedele" kalorije. Danas ljudi često jedu sami, a poznavanje antropologije i psihologije olakšava nam zaključak koliko je važno deljenje obroka s drugima. Jedna od grešaka jeste i to što se hrana tretira gotovo kao lek, pa se zaključuje "ako ovo ne jedem, biću zdrav, a ukoliko ono budem redovno konzumirao, rešiću neki zdravstveni problem". Umesto da vam neko kaže "probaj ovo, veoma je ukusno", čućete "probaj ovo, ne goji ili snižava holesterol"... Gubi se momenat uživanja, a njegovo mesto zauzima "direktiva" tipa – jedite šargarepu, ona je antioksidans. Naučni pristup potiskuje emocionalni i čulni.

Griža savesti posle uživanja u hrani

U ranijim civilizacijama društvo je bilo znatno rigoroznije, što se ogledalo u mnogo većem broju najraznovrsnijih zabrana. Danas "sve možete", ali... Imate mogućnost izbora, ali ako ovo ili ono uzmete, sami ste krivi. Kad govorimo o ishrani, kao da vam neko kaže – jedite šta god poželite, ali to je štetno, pa ćete se razboleti.

Jedenje na nervnoj bazi ili kao uteha

Ljudi različito reaguju na stres. Neko u takvim okolnostima ne može da jede, pa ako one potraju, znatno smrša, a ima i onih koji se u takvim periodima ugoje nekoliko kilograma. Tome su naročito podložni ljudi koji su "hronično na dijetama" ili broje svaku kaloriju. Gledano sa fiziološke strane, hrana, a naročito masna i slatka, može da nas smiri. Ipak, ako je reč o stresu koji traje duže vreme – radi se o izbegavanju, tj. ljudi jedu i ne razmišljaju o onome što ih muči. To stvara osećaj pasivnosti i gotovo infantilan način suočavanja s problemima. Kada smo mali, hrana nam je veliki izvor utehe. Svi se sećamo čokoladica koje smo dobijali kad su nas vodili kod lekara. U odraslom dobu, svi ponekad postupamo po tom obrascu i to nije loše, ali problem je kad postane manir. Veoma je bitno da se čovek suoči s problemom.

Prihvatite sebe

Ljudi koji smršaju zahvaljujući dijeti, u 85 odsto slučajeva vrate kilograme tokom sledećih pet godina. Suština je u tome što takva ishrana nije održiva. Kad počinju dijetu, razmišljaju u stilu – patiću neko vreme, srediću težinu, a onda ću ponovo moći da jedem ono što volim. Hrana je za mnoge značajan izvor uživanja, a jedenje onoga što ne volite deluje kao neka vrsta samokažnjavanja. Naravno, govorimo o osobama koje nisu prinuđene da dijetu drže zbog zdravstvenih razloga. Suština je da se nađe dugoročno rešenje koje verovatno neće podrazumevati konzumiranje svega što ta osoba voli, ali to što će jesti, ne sme da mrzi. Odnos prema telu formira se i pod uticajem porodice i pod pritiskom društva, ali u suštini, sve kreće iznutra, sve je psihološka stvar same osobe, samo što joj okolnosti daju formu. Svi živimo u istom društvu, ali nemamo iste probleme, zar ne? Sve žene, svakodnevno, u reklamama gledaju zgodne devojke, ali se ne "lome" sve da bi izgledale kao one. Generalno, to je pitanje telesne slike, što vodi ka traženju odgovora na pitanje – da li prihvatamo sebe? Danas je vrlo prisutno poistovećivanje identiteta sa izgledom, užasno stavljanje akcenta na pojavno. Postalo je veoma važno da li si lep, zgodan, dobro obučen... Opet, ne smemo da zaboravimo da se to ne dešava baš svima. Da bi se govorilo o poremećaju ishrane, jedan od preduslova jeste vrednovanje sebe kao osobe na osnovu izgleda. Dakle, sve što znam i svi ljudi koje volim i koji me vole ostaju u zapećku, a u fokusu je samo izgled mog tela.

Dubok psihološki preobražaj

U izvesnoj meri i neko vreme – da. Međutim, nema znaka jednakosti između gubitka kilograma i rešavanja svih životnih problema. Ako pratite ljude koji su smršali putem dijete i uspeli da zadrže te rezultate, otkrićete da im se u međuvremenu desilo nešto što im je promenilo život – zaposlili su se, zaljubili, preselili… Uspostavljanje zdravog odnosa prema hrani i svom telu obično je praćeno dubokim psihološkim preobražajem.