Iskrena ispovest Vesne Zmijanac: Izgubila sam bebu u sedmom mesecu trudnoće

04/01/2018 | 16:34

Vesna Zmijanac je diva folk muzike koja u dugačkoj karijeri može da se pohvali nagradama, hitovima koji ne stare i velikim koncertima širom Jugoslavije. Ona danas puni 60 godina i iako se čini da ima sve, život je nije mazio kao što je i sama napisala u svojoj biografiji.

Vesna iz braka sa Vladom Jovanovićem ima ćerku Nikoliju, a otvoreno je pričala o tome da je tokom braka sa njim, a pre nego što je dobila ćerku, imala dva spontana pobačaja koja su ostavila dubok trag na njenoj duši.

– Naše prvo dete, sina, Vlada Jovanović i ja izgubili smo 1986. godine, kada sam bila u sedmom mesecu trudnoće. Spontani pobačaj dogodio se u pauzi koncerta u Mladenovcu. I ne zamerite mi što tu scenu (porođaja koji je iznenada i prevremeno otpočeo i faktički se događao u garderobi iza bine hale u Mladenovcu, a trajao je i u toku puta do Beograda, pa i nekoliko minuta u bolnici) ne mogu da opišem čak ni danas, kada je prilično vremena proteklo. Jer, to je jedan od onih bolova koji još uvek boli, praznina koja još uvek zjapi istom tamom, i kad god se toga setim, a sećam se vrlo često, uvek mi se utroba zgrči, uvek mi se zguti u grlu i uvek sebe kaznim pitanjem (na koje još od onda slutim odgovor) – da li sam i koliko sam ja (načinom svog života, pre svega) kriva za to što se dogodilo? – priča i dodaje Vesna:

– U prvih nekoliko nedelja nakon toga, dok je bol zbog gubitka bio još svež, želela sam da i ja nestanem, da me nema. Krivila sam sebe, ne tražeći nijednu olakšavajuću okolnost, i pri tom sam samoj sebi smišljala takve patnje i muke kao kaznu, da sam, možda, u jednom trenutku i prešla onu granicu koja razdvaja svesno sagledavanje činjenica od umišljenih, pomalo i bolesnih, u svakom slučaju pogrešnih (i grešnih!) zaključaka – pisala je ona u svojoj biografiji “Kad Zamirišu Jorgovani”.

@foto.nostalgija је поделио/ла објаву дана

Ipak, kako se život nastavio, tako je ona krenula dalje sa radom i ubrzala je tempo jer je, kako je objasnila, u radu pronašla spas. Tada nije ni slutila da će joj se slična situacija dogodili nepunu godinu kasnije.

– Vladino i moje drugo nesuđeno dete, takođe sin, i takođe u sedmom mesecu trudnoće, izgubila sam pod približno istim okolnostima 1987. godine. Pitala sam se i onda, i još uvek se ponekad zapitam – čime sam zaslužila da mi se dogodi to što mi se dogodilo? Zbrajala sam (i još uvek ih zbrajam) sve moje greške i grehove, sva moja voljna i nevoljna nepočinstva, sve moje besove i posebno izražene mane, sve one ružne pomisli koje sam o nekome ili nečemu imala, sve ono ne baš pohvalno što sam i sebi i drugima učinila, sve ono lepo i dobro što nisam ni sebi ni drugima učinila (a mogla sam ili sam morala), sve one trenutke u kojima sam nekoga (pa makar i nehotice) ovim ili onim, što sam rekla ili uradila, povredila – i tražila u svemu tome korene i razloge takve i tolike kazne koja mi je dosuđena. I, nakupilo se toga, nije da nije. Već sam prilično dugo i burno, nestašno živela, pa bi se štošta tu moglo pronaći što i nije baš nešto čime se valja dičiti. Život mi je, takav kakav mi je bio – dao šanse (takve kakve mi je dao), i ja sam ih iskoristila tako kako sam umela. Mnogo šta sam mogla (a mnogo šta i nisam!), možda, drugačije da uradim. No, svejedno – mislim da sam dovoljno platila i da sam svojom patnjom odgovorila na sva ona nekadašnja pitanja koja sam sebi postavljala, kao i na ova – koja tim povodom, pokadšto i danas sebi postavim. Dovoljno sam platila. Mislim, tačnije, da sam preskupo platila. Da sam preplatila. Mislim i ja, a i moji nerođeni sinovi – da je što se naše krvi tiče danak namiren. Da je što se naših isplakanih i neisplakanih suza tiče – sve, ali baš sve namireno – pisala je Vesna Zmijanac.

A godinu 1989 obeležila su dva događaja – početkom je objavila ploču pod imenom “Kad zamirišu jorgovani”, a devetnaestog dana meseca oktobra rodila je ćerku Nikoliju.

Pred samo ćerkino rođenje ona i Vlada su vezu i formalno ozvaničili brakom.

– Nikada u svom dotadašnjem životu nisam imala takvu strepnju, niti sam osećala takav strah, kako je to bio slučaj tokom tih sedam meseci mog ležanja u bolnici. I ništa mi nije pre toga (a ni posle toga) toliko značilo – kao da ovaj put sve bude u redu, da ovog puta uspem da iz sebe na svetlo dana iznesem najvrednije što sam ikada u sebi imala – život – pisala je Vesna Zmijanac koja je Nikoliju rodila na carski rez i dala joj ime po majci svog muža Vlade.

@foto.nostalgija је поделио/ла објаву дана

– Mojoj sreći, mom ponosu nigde kraja. I mada su mediji celu moju trudnoću pomno pratili (čak su bile objavljivane fotografije na kojima sam sa “stomakom do zuba”) – tek tada je nastala prava jagma za mnom. I za mojim malim, živim paketićem – od koga se nisam razdvajala. Sećam se mnogih fotografija objavljenih u raznim novinama. Nikolija je bila, valjda, jedna od najslikanijih beba u zemlji. Ako ne i najslikanija. A ja valjda najsrećnija žena, najsrećnija majka – iskrena je Vesna u svojoj autobiografiji.

Vesna se od Nikolijinog oca razvela nakon nekoliko godina.

story.rsblic.rs Antonio Ahel/Ata Images, Miloš Rafailović/ATA Images, instagram

Još iz rubrike