Zoran Pajić OTKRIO koju osobinu MORA da ima ona prava!

Iako jedva čeka da pronađe ljubav svog života, kojoj će biti veran zauvek, simpatični Nikola iz serije "Istine i laži" se ne oseća usamljenim...

Sve popularniji glumac Zoran Pajić je ne samo lepo vaspitano požarevačko dete već i mladi čovek koji strpljivo ostvaruje svoje snove. Ne mistifikuje svoj posao, sa obe noge je na zemlji, ali ima strast i veru prema istinskim vrednostima, što publika nepogrešivo prepoznaje.

Gluma je jedina vrsta umetnosti za koju ne postoji udžbenik. Zbog čega ste želeli da postanete glumac?

- Još kao dete bio sam opčinjen filmom i pozorištem. Gledao sam sa tetkom Predraga Ejdusa u predstavi "Lolita", i to mi je promenilo život. Svaki odlazak u pozorište bio mi je svetkovina. Izlazio sam emotivno drugačiji nego kad sam ušao. Kada sam polagao prijemni na Akademiji umetnosti, Peca je primao klasu, i to mi je bilo znak da sam na pravom putu. Hvala bogu, odabrao me je. Nisam ni slutio koliko je teško i neuhvatljivo glumiti. Nema definicije, neopisivo je. Taj osećaj samo glumci mogu da shvate. Zato i nema udžbenika.

Vaš filmski ukus je izrazito umetnički - Kjubrik, Bergman, Fon Trir, a igrate u serijama lakšeg žanra. Da li je to apel da dođete do uloga kakve želite?

- Kako da ne. Pa ja sam pre srednje škole gledao crni talas, Purišu Đorđevića... Voleo sam priče o marginalcima, običnim ljudima, kakvi su možda i mene okruživali. Dopadalo mi se što ništa nije ulepšano. Danas se mnogo snima, ali sve je komercijalizovano. Sanjam da se pojavi neki mladi reditelj koji će da uradi neki autorski film, angažovan, da pokušamo da dopremo do istine, što je i svrha umetnosti.

NIKOLA NA MUKAMA

U drugoj sezoni Nikola hoće da iskoči iz kože jer ne može da podnese način života koji mu je nametnut. On je slobodnjak koji ne želi nikakve stege, pokušava da ugodi, ali zahtevi su sve veći. Kad se izmestim malo i gledam njegovu ljubav prema Marini, zaboravim da smo to Jana Milić i ja, pa pomislim: "Bože, što se ovi ljudi vole! Daj da nađem ovakvu Marinu!" Ali, kao i u životu, ta sreća traje 30 sekundi, sve ostalo je borba da do toga dođe. Najbitnije mi je što ta ljubav na kraju pobeđuje. To je čista ljubav dobrih ljudi.

A do tog trenutka - popularne serije?

- Serija "Istine i laži" budi osnovne emocije kod ljudi - ljubav prema porodici, partneru, kolegama sa posla. Danas mladi ljudi retko veruju u ljubav. Ili veruju, pa se razočaraju. Sa svih strana nas zasipaju crne vesti, u crnim smo mislima, začaureni i plašimo se da ne budemo povređeni. Želimo da pokažemo da, uprkos načinu života koji nas odvlači od ljubavi, na kraju nam ostaju porodica i prijatelji. Marina i Nikola postoje, ima ih među nama, uprkos površnosti, kada lako odustajemo od svega.

Odrasli ste u tradicionalnoj porodici, okruženi ljubavlju, a živite sami. Kako to objašnjavate?

- Ja sam sin jedinac. Često sam bio sam, igrao sam se sam sa sobom, maštao. Nikad mi nije bilo dosadno. I danas mogu da budem sam, ali nisam usamljen. Roditelji su mi pružili bezuslovnu ljubav. Oduvek sam tragao za takvom ljubavlju, možda je to problem. Ne tražim ništa manje od toga. Kada budem imao ženu i decu, želim da im pružim baš takvu ljubav. Ne bih da ih razmazim, to je opasno danas, ali ako odrastu bez dovoljno ljubavi, neće biti dobro za njih. Sve ide iz porodice. Ako detetu ne govoriš da vredi, pretvoriće se u nešto što ne želiš. Mada, već vidim da ću razmaziti svoje dete...

Da li je lepo vaspitanje prošlost?

- Ništa mi nije lepše nego kad čujem da mi kažu: "Kako si lepo vaspitan!" Za to su zaslužni mama i tata, baka i pogotovo deka. On me je naučio da se poštenje i dobrota isplate, kakvo god da je vreme. Umro je mlad, a i danas slušam kako govore o njegovoj plemenitosti. Majka me je toliko volela i verovala mi, da ne želim da je izneverim. To me je držalo da ne pravim nikakve gluposti.

Jeste li bili u iskušenju da pravite gluposti?

- Pa, i nisam. Pomalo sam zatvoren, ne dozvoljavam da mi ljudi lako priđu i manipulišu mnome. Obazriv sam. Treba da prođe vreme da u nekog steknem poverenje. Nisam dozvolio sebi da skrenem s puta, umem da se čuvam. I tu su zaslužni roditelji.

Da li ste tako obazrivi i prema devojkama?

- Ha-ha-ha... Zavisi od devojke. Treba mi vremena. Ali kad jednom steknem u nju poverenje, sto posto sam otvoren i njen sam za ceo život.

Lepo izgledate, tu su i mišići, sve što treba. Koliko vam znači da se sviđate ženama?

- Verovatno ste pročitali da sam u osnovnoj školi imao 120 kilograma. U to vreme mi, osim mame i tate, niko nije govorio da sam lep, već da sam debeo. Odmalena nisam imao taj osećaj da sam lepotan, a ni danas ne držim do toga. U srednjoj školi sam smršao i tada je krenulo sa devojčicama. Možda su me zbog toga i privlačili filmovi koji nisu na prvu loptu. I sada, kada snimam neke scene gde treba da sam nervozan, ljut, gde je bilo kakva drama, ne želim da mi stavljaju šminku. Želim da se vide ti podočnjaci, da mi nije dobro. Ne želim da ulepšavam kada nije lepo. Više volim da se poružnim kako bih došao do suštine nego da se ulepšam, a unutra praznina.

Izjavili ste da je sve više lepuškastih, a sve manje karakternih glumaca.

- Mi smo imali mnogo lepih glumaca koji su igrali karakterne uloge, od Bekima Fehmiua do Dragana Nikolića. Retko je koji od njih imao kulturu da brine o svom izgledu, išao u teretanu, imao trbušnjake. Sad se to promenilo. I mediji danas promovišu sreću na brzinu, izgubi težinu na brzinu, budi prelep na brzinu, a nigde ne ulazimo u neku dublju priču. Bitnije mi je da mi neko kaže da sam dobro uradio scenu nego da sam lepo izgledao. I moj lik Nikola više brine o psima i Marini nego o izgledu.

Uloga Nikole prilično se podudara sa vašim karakterom?

- Jeste. Imali smo tu sreću da je kasting radila Ceca Drinjaković. Fantastično je odabrala glumce, a ima nas preko 20 u svakoj epizodi. Sa Janom Milić se sjajno slažem, jedva čekam da snimamo. Teško je raditi ljubavne scene, a da vam publika poveruje. Imao sam sreće i što je reditelj Miša Vukobratović iskusan u porodičnim serijama. On je majstor svog zanata i čast mi je što imam tu priliku da radimo zajedno. Uživao sam.

Uživali biste i da radite dobre erotske scene, kako ste jednom rekli.

- Ha-ha. Ma to sam izjavio govoreći o filmu "Pedeset nijansi sive", kako bih radije takve scene snimao kod Larsa fon Trira i Kjubrika nego za potrebe Holivuda. Doduše, možda bih i tamo, zbog para. Međutim, malo sam se opustio, pa žurim u teretanu.

Snimali ste i nekoliko inostranih filmova, sa Rejfom Fajnsom, Vanesom Redgrejev, Džerardom Batlerom, Džesikom Lang... Kako izgleda Džesika?

- Kada se pojavi među hiljadu ljudi, prepoznaš je. Rođena glumica! Potpuno je drugačija van scene. Ona je žena u godinama sa energijom devojčice. Tako je seksepilna, sa stavom dive, a opet jednostavna. Kad radi, to je čist profesionalizam, kao i kod Rejfa Fajnsa. On je znao imena i čistačica, svakoga je pozdravljao. Obični su, prijatni, pažljivi.

Šta ste od njih naučili?

- Da budem psihički stabilan, normalan i da me ništa ne omami. I da se ne odlepim od zemlje.