Velika hrvatska zvezda Severina Kojić (47) već duže vreme nalazi se pod lupom javnosti, procenjuju se njeni roditeljski kvaliteti, iznose se oprečni stavovi na račun njenog morala, prati svaki njen korak, kao da ona ne sme sebi da dozvoli grešku. Odbrani njene reputacije sigurno nije pomoglo ni što ju je protekle sedmice Opštinski prekršajni sud u Zagrebu osudio kao počinioca porodičnog nasilja jer je bivšem suprugu Milanu Popoviću, s kojim već dugo vodi spor oko starateljstva nad sedmogodišnjim Aleksandrom, uputila niz verbalnih pretnji i uvreda. Severina, međutim, nema sumnju da ljubav koja preko dvadeset godina postoji između publike i nje nije narušena ni najnovijim dešavanjima u njenom privatnom životu.
Nakon šest godina od vašeg poslednjeg beogradskog koncerta, da li se više promenila ovdašnja publika ili vi?
- Promenila sam se ja, i to nabolje. Publika me je uvek volela ovde. Sećam se da sam tek nakon prvog koncerta u “Areni”, pre deset godina, shvatila da se Beograd i ja volimo javno. Pre toga mislila sam da mene ovde niko ne zna. Ali kada sam onda čula kako Beograđani sa mnom uglas pevaju “Dalmatinku”, srce je htelo da mi se raspukne od ljubavi. Shvatila sam da ratne godine nisu uspele da utišaju muziku koja nas sve spaja, jer svi mi govorimo isti jezik s drugačijim naglaskom, svi smo ista duša, isto srce.
Da li su pune arene mera uspeha?
- Jedino merilo uspeha je ono koje zadate sami sebi. Čovek je uspešan kada radi ono što voli i to radi punim srcem, uspešan je i onda kada se ne boji osuda, kritika. Kada su svi protiv vas i misle da nešto ne radite dobro, najviše treba da verujete u sebe i ne smete da odustanete. Okolina nismo mi i to je važno da shvatimo. Kada ljudi nemaju samopouzdanja, obično za merilo o njima samima uzimaju šta misle drugi, a onda na taj način ne znaju ko su, izgube sebe. To nam prvo rade roditelji i ti obrasci ostaju u nama. Dalje u životu nastojimo da sledimo te obrasce, a to uopšte nismo mi.
Šta je najteža stvar koju ste preživeli?
- Da ste me pitali prošle godine, rekla bih vam da sam imala teške trenutke, ali sada to više ne gledam tako. Znate, putanja s koje me je život kasnije odveo na razne staze krenula je iz Ulice braće Santini u kojoj sam živela, u poznatoj siromašnoj četvrti. Kada počnete da život gradite odatle, sve drugo deluje kao dobitak. Moglo je svašta da mi se desi da su stvari krenule drugačije da se odvijaju, da radim nešto potpuno drugo, ali više ne razmišljam o tome.
Kakve ste pouke izvukli iz svojih iskustava?
- Naučila sam da se ne zadržavam na svojim tugama, već da ih ostavim iza sebe. Kažu da je sreća jedan trenutak, ali ne, smatram da je sreća stanje i odlučila sam da tako bude. Kada se osvrnem, tvrdim da je moj život bio prebogat, prezanimljiv, toliko da u vašim novinama ne bi sve stalo. Novinari misle da znaju sve o meni, a zapravo ne znaju ništa.
- Mediji ni prema kome nisu pošteni, ili kada jesu, onda su takvi prema svima. Problem s medijima imaju ljudi koji imaju problem sa egom. U životu sam dobila dva korisna saveta: na bini uvek nosi čarape i nikad ne veruj u svoju sliku na ekranu. Jer, ako poverujete kada napišu da ste super, teško će vam pasti kada pišu da ne valjate. Nažalost, o meni najčešće pišu ružno, ali to su sve plaćeni oglasi. Zadesilo mi se da u životu sretnem osobu koja obožava da izlazi u novinama i zagorčava život drugima.
Kako ste se osetili kada je presuđeno da ste krivi za porodično nasilje prema Milanu Popoviću?
- Zamislite koliko je to smešno. Nakon svih ovih godina maltretiranja koja mi je priredio, na kraju osuđena budem ja. On ne shvata da tek kada je majka vašeg deteta srećna, može biti srećno i dete. Stoga, ako zaista želi sreću svom detetu, ne znam zašto pokušava da mene uništi. Meni je žao svih ljudi koji nisu uspeli da pronađu svoj mir.
Popović je rekao da je u poslednjim mesecima vašeg braka shvatio ko je zapravo Severina, šta je time hteo da kaže?
- Eto, baš smo malopre pričali o tome da ljudi ne znaju ko su, a pričaju o drugima. To je moj odgovor.
Takođe je rekao da vam je nudio veoma privlačno rešenje kako biste okončali bitku za starateljstvo nad Aleksandrom, ali da ste odbili da prihvatite.
- Znate, nikakva se bitka ne vodi. Bitka se odvija samo u njegovoj glavi. Ne mogu da odgovaram na plaćene oglase u novinama. Možete li da mi nabrojite koliko se još biznismena bavi takvim glupostima? To radi samo on. A šta mi je nudio, zaista ne mogu da vam kažem.
Da li je istina da je vaš suprug Igor nosio sveću od katrana ispred Milanove kuće?
- Joj, to su vam tako neke stvari... Znate, moj suprug je predivan čovek, voli mene i mog sina. Uživamo u našem životu, a ne bih uopšte govorila o tim “dosije iks” stvarima. Ne želim da komentarišem navode onih koji ih plasiraju samo kako bi bili u novinama.
Suprug Igor Kojić vam je najveća podrška?
- Tako je, i najvažnije mi je što iza sebe imam Igora i njegove roditelje koji su fantastični. On i ja smo se pronašli na svim životnim poljima. U svakom braku ljudi podržavaju jedno drugo i to smatram normalnim, kao što mi je normalno da moje dete gleda kao svoje. Žao mi je što nije takav slučaj kod svih, a kao što vidite, postoje i očevi koji su grozni. Sa svojim detetom sam živela sama do njegove treće godine i vrlo sam zahvalna Igoru, jer tek kada se on pojavio, pojavio se i ovaj čije se ime ne izgovara. Aleksandar je tek tada dobio i tatu.
Zašto mu ne izgovarate ime?
- Nema razloga da mu na taj način dajem na značaju.
Kako biva stariji, Aleksandar je sve više u prilici da pročita sve o sukobu između njegovih roditelja. Kako se zbog toga oseća?
- Aleksandar ne pripada svemu tome, i on je najveći razlog zašto skoro pet godina nisam govorila u medijima na ovu temu. Nisam, doduše, to ni želela. Aleksandar ne čita novine, on čita lektiru. Ne može da obraća pažnju na ovu temu kada mu je niko ne skreće. On mora da živi potpuno neopterećeno, jer deca ne smeju biti opterećena zbog nesuglasica odraslih. Međutim, učim svoje dete da razmišlja svojom glavom. Deca osećaju, vide, pa ga učim da ništa ne prihvata zdravo za gotovo, već da o svemu ima svoj stav. Učim ga, takođe, da nikada ne odustaje, učim ga da postoje zlikovci, a to već uči iz crtanih filmova.
Majčinska ljubav na "88 sati mesečno"!
A, sada, pevačica Severina Kojić preživljava pravu dramu, jer joj je oduzeto pravo na starateljstvo nad sinom. Mali Aleksandar dodeljen je ocu, poznatom biznismenu Milanu Popoviču, a njegova majka, viđaće ga i to po sudskoj odluci, samo " 88 sati mesečno" kako je navela u svom iskrenom pismu koje je bilo upučeno njenom sinu jedincu.
Mediji ne prestaju da pišu o ovom slučaju, ali ono što je sigurno je da niko zapravo ne zna koliko je teško kada ti je iz okrilja doma otrgnuto ono što najviše voliš i kako je kada detetu od sedam i po godina, uskraćena ljubav majke i to na "88 sati" mesečno.
Nakon što je, kako pišu domaći mediji, pevačica prošle nedelje, u četvrtka, rastrojena oko 20 sati, zajedno sa suprugom Igorom Kojićem, sina dovela na adresu gde ga je preuzeo Milanov tim, ona se oglasila na Instagramu pismom koje je upućeno sinu Aleksandru.
U celosti prenosimo šta je napisala:
– Znaš sine, to su samo neki papiri koje je neko ispisao i postoje neka slova koja je neko natipkao u reči koja ne vrjede za nas dvoje. Oduzeli su nas jedno od drugog fizički, ali to je sve što su mogli. Nakon 7 i po godina sada su mi dali da te viđam 88 sati mesečno. Hej, pa to je ipak 88 sati. Mogli su i manje, sve su mogli i sve su napravili da nas povrede. Ali, znaš šta sve mi mozemo, ti i ja sa 88 sati? Możemo čuda. Dali su mi da dvaput mesečno mogu prespavati sa tobom i uspavati te…. Hej, koliko se mi možemo ispričati za te dve veceri oni ne mogu ni da zamisle. Sve druge večeri mama će te zamišljati. Jer ti se pretvaraš u svaku moju misao i svaka moja misao se pretvara u tebe. Mogu mi te neki strani ljudi zabraniti, ali mi ne mogu zabraniti da te volim, da mislim na tebe svaku sekundu. Ovo je sine samo ružan san i mama obećava da ćemo se brzo probuditi. Opet ćemo se mi uspavljivat svako veče, a o tome će odlučiti “gospodin vreme”. Dotad, mama je uvek uz tebe i ovo će brzo proći sine. Oprosti što nisam stigla ni da ti objasnim šta se juče dogodilo, imali smo puno važnijih stvari… gledali smo “Toy story 4”, pa smo pekli palačinke, pa smo se igrali zoološkog… nije bilo vremena za tugu, ni za objašnjenje… morala sam te odvesti… Išli smo sa osmehom. Te čudne reči koje postoje samo na papiru, ali ne i u stvarnosti, napisala je jedna teta koja ne zna ko smo mi i koja se igra s nama… teta je na višem nivou igrice. Uvela je nova pravila u igricu zvanu “hrvatsko pravosuđe”. Mi samo nismo ovo ni slutili, nismo znali pravila. To su njena pravila, njihova, ne naša. Samo ti meni budi dobro i sve će biti dobro. Mama je dobro Robyne moj, tvoj Batman te čeka. I, oprosti im sine jer stvarno ne znaju sta čine
Nakon neprospavanih noći, novinskih natpisa, naslova, spekulacija, danas je osvanula i Milanova strana priče u kojoj tvrdi sledeće:
– Naše starateljstvo je i dalje zajedničko, po hrvatskom zakonu, jer se slučaj događa u Hrvatskoj, ja imam delimično starateljstvo što se tiče određenih aspekata. Majka će i dalje biti uključena u sve bitne aspekte detetovog života i namera mi je da nastavim sa majkom da usaglašavam sve što je bitno u detetovom životu. Ova presuda nije presedan, u poslednje vreme u Hrvatskoj sve vise očeva dobija to što vi zovete starateljstvo, zapravo pravo da dete živi kod oca. To ne znači da je dete oduzeto od majke. Dete jednostavno prelazi da živi kod riditelja koji mu je više posvećen i koji ima više obzira prema svim detetovim potrebama i koji te detetove potrebe u potpunosti zadovoljava.
