Miloš Biković se u intervjuu za Večernje novosti dotakao teme vere i potpuno iskreno progovorio o tome šta znači biti suštinski zahvalan, ostvaren i srećan.
Njegove reči dugo ćete pamtiti...
– Znam da mi slava ne pripada, kao što znam i da je uspeh blagoslov. Ako sam za nešto talentovan i nadaren, to nije moja zasluga, ja sam to dobio na dar. I dokle god sebi ne dajem za pravo i priznanje da sam nešto napravio, lako mi je da se te slave odreknem, i da se sa njom i poigravam. Otud, valjda, i lakoća. Svaki čovek razgovara sa samim sobom samo kad ćuti. To su najvažniji razgovori. To su razgovori sa sobom i sa Bogom. Čovek se kompletira kroz bol, jer se na taj način oslobađa svojih zabluda i samoobmana. Ne znam da li sam potpun čovek i glumac. Uveren sam da nisam. Ali, verujem da sam na putu da to postanem.
Iako ponekad deluje kao zatvoren i oprezan, Miloš navodi da na taj način štiti sebe.
– Štitim ono što Iljin naziva “unutarnji Kremlj“. Ono što je duhovno-administrativno, ili duhovno-razumsko jezgro mog bića. Mir pronazaim u crkvi, kao i moji preci. Nisam ga našao u self-help literaturi i kvazi hindu i budističkim tehnikama. Nisam našao bolje načine od onih koje nudi pravoslavlje.
Na pitanje da li je suštinski srećan, zadovoljan i ostvaren čovek, Biković odgovara:
– Mislim da je mnogo važnije da li je čovek suštinski zahvalan, nego suštinski srećan. To je ono što zavisi od njega. Verujem da iz toga proizlazi sreća. Zadovoljan i ostvaren jesam. Ostvarujem se konstantno i mislim da je važno da čovek na tome može da radi. Sreća je kategorija koja čoveka vodi u zabludu, jer kad krene potraga za srećom, ona počinje da mu izmiče iz ruku kao pesak kroz prste, kao da pokušava viljuškom da zahvati vodu. Sreća je vrlo nedefinisana, pa je čovek koji je juri podložan manipulaciji. Zahvalnost je mnogo važnija.
