Miloš Biković ISKRENO O BARBARI: NEMA VEĆE SREĆE OD MUDRE ŽENE!

Najpopularniji srpski glumac i jedan od retkih koji je uspeo svoju slavu da proširi i van granica Srbije u ekskluzivnom intervjuu za „Story“ otkriva kakva je njegova idealna polovina, kao i da je zbog silnih projekata toliko umoran da uskoro planira da uzme nekoliko meseci odsustva...

 U Beogradu je prošle nedelje počelo snimanje filma „Hotel Beograd“, koji predstavlja nastavak veoma gledanih ruskih TV serija „Kuhinja“ i „Hotel Eleon“. U ovoj romantičnoj komediji glavne uloge igraju Miloš Biković (31) i ruska glumica Dijana Požarskaja, a producentska kuća „Arhangel studio“, koju vode Miloš i njegov kolega Miodrag Radonjić, biće koproducent. Da bi ruski scenaristi što bolje osetili ovdašnji duh, prošle godine su im, kako Miodrag u šali reče, napravili tim-bilding u Srbiji. Miloš je dodao da je to bila prilika da osete duh kafane, da probaju ratluk i saznaju zašto kafa, a ne čaj. Vodili su ih na Kalemegdan, u „Beton halu“, Savamalu, Skadarliju, išli su u Novi Sad, Karlovce, Rajačke pimnice... Kada smo Miloša pitali šta je kolegama iz Rusije bilo najzanimljivije, rekao je: „Kako kome, ali uglavnom im je bilo čudno što nisu znali da tako blizu njih postoji ovakva lepota.“

Oni su imali vas kao dobre domaćine, a kako ste vi otkrivali rusku prestonicu?

Postepeno i kroz rad. Moskvu sam zaista najbolje upoznao snimajući u njenim različitim delovima.

Postoje li hoteli koje volite ili vam je svaki, ma kako bio luksuzan, samo mesto gde treba prespavati i ići dalje?

Kada su hoteli u pitanju, uglavnom ne preterujem u zahtevima vezanim za komfor, ali postoji nekoliko koji su bili takvi da iz njih ne želite da izlazite, bez obzira na to gde se nalazite.

Kada se čitaju vaši intervjui, često se nailazi na „umoran sam“, a stiče se utisak da sve više radite na tome da budete još umorniji.

To ste dobro primetili. Sigurno je da ću, kad završim ovaj projekat, uzeti nekoliko meseci odmora

Postoji li nešto što već sada znate da ćete tada raditi?

Želim da proputujem Italiju, Južnu Ameriku, Japan.

Kako uspevate da nađete balans, koji ste često pominjali kao nešto čemu težite, kada je na jednoj strani vaša želja da „umaknete“ dominaciji konzumerizma, a na drugoj činjenica da su za snimanje filmova potrebni sponzori?

Kada produciram, koristim određena sredstva da bih došao do onoga što se naziva kultura. Svako ko na tom putu ulaže u kulturu i promoviše je moj je saveznik. Nema tu kontradiktornosti. Naravno, svi volimo da popijemo nešto dobro i da u tome uživamo. I to je deo kulture jer nije svejedno kako se, kada i šta pije. Pominjem piće upravo zbog sponzora. Ne kažem da čovek treba da bude vazdušasto biće koje ništa ne konzumira. Ja sam se i te kako bavio reklamiranjem različitih proizvoda.

Nedavno ste rekli: „Nisam skroman, trudim se da budem realan, zapravo normalan. Ljudi se izgube kad svi hoće da se slikaju s njima. Taj imidž, ta moja slika – to je ono s čim ljudi žele da imaju kontakt.“ Koliko se ta slika i vi podudarate?

Ne znam... Postoje različite slike o meni, od idealizovane do potpuno pogrešne. Ja sam između tih krajnosti, a samo u neposrednom kontaktu možete doći do one realne, ali ni to nije dovoljno. Neko mora da me zaista dobro poznaje da bi znao kakav sam, a i njega mogu da iznenadim jer je čovek biće koje se menja. Jalov je svaki čovekov pokušaj da sam sebe definiše.

Koliko često sami sebe iznenadite?

Prilično često. Valjda sve to, uključujući i upoznavanje sebe, spada u period sazrevanja, koji i dalje traje.

Prošle godine ste mi, na konstataciju da vas ovde doživljavaju kao privlačnog, ali distanciranog ili tradicionalnog, odgovorili da vas u Rusiji drugačije posmatraju. Kako?

Upravo zbog ove uloge Rusi me vide kao izrazitog komičara i negativca, a ovde – opet zbog uloga – kao romantičnog junaka s početka dvadesetog veka. Što se javnog nastupa tiče, tamo sam rado viđen gost, koji je prihvaćen kao svoj.

Ko čoveka lakše prihvata kao svog – Rusi ili mi?

Mislim Rusi. Kod nas je moj javni nastup daleko svedeniji zato što smo retko objektivni i često isfrustrirani, pogotovo na društvenim mrežama. Međutim, kad imam neposredan kontakt sa ljudima, onda je to prilično normalno i pristojno. U Rusiji, valjda zato što sam gost, osećam poseban tretman. Ovde sam domaći, a znate da je u svom selu najteže biti prorok.

Zanimljivo je da uprkos tome što ste rekli za društvene mreže, s vremena na vreme odgovorite na neki od komentara na njima.

Naravno, nemam vremena da se time bavim, ali desi se da odgovorim, čisto da svi koji mi pišu znaju da ipak to nije uzalud. Nisam od onih koji se „pecaju“ na komentare, a postoje ljudi koji su baš uporni da me isprovociraju. Troše veoma mnogo vremena, a što je tako utrošenog vremena više, meni je sve tužnije zbog njihove promašenosti.

Na „Tviteru“ imate mnogo postova tipa „udomi“, naročito mace, jednu ste čak doneli kući, a onda joj davali „miraz“ da bi je neko uzeo?

Još više je onih kojima se prikuplja pomoć za nečije lečenje. Mislim da je osnovna svrha društvenih mreža da se nekome pomogne. Zbog tog napuštenog mačeta koje sam doneo u stan samo što nisam „rikn’o“ od alergije. Zato sam morao da ga dam u instituciju, koja ga je kasnije udomila.

Zanimljivo je da nikada ne pričate o devojci s kojom ste, ali o ženama, generalno, veoma poetično govorite. Mnoge vole da pročitaju ovakvo vaše razmišljanje: „Mislim da su muškarci po prirodi malo izgubljeni, lelujaju, traže se i zato su im potrebne žene, da im svojom povezanošću sa emocijama ukažu na to zbog čega vredi živeti.“ Vi, sigurno, ne delujete kao neko ko leluja?

Generalno, zaista mislim da su žene mnogo utemeljenije kada su emocije u pitanju, iako to ne deluje tako, pogotovo kada je PMS u pitanju. Kada je žena mudra, za muškarca nema veće sreće.

Da li devojci, drugaricama i saradnicama prihvatate PMS kao opravdanje za nervozu?

Samo ako vidim da zaista nastoji da se s time izbori, ali ako mi je jasno da je u pitanju izgovor, onda naravno ne. I ja umem da budem nervozan zbog različitih razloga, ali trudim se da se kontrolišem.

Koliko, zapravo, možemo saznati o vama prateći vaš profil na „Instagramu“?

Toliko da čak ekskluzive čuvam za svoj „Instagram“. Ta društvena mreža promenila je pravila, pa su glumci istovremeno postali i vlasnici tog medija. Za medije to nije dobro, ali jeste za glumce, a dobro je i zbog rasporeda medijske sile. Mnogo je bolje što sva moć nije koncentrisana u malom krugu ljudi, već se raspršuje na stvaraoce.

Budući da imate million pratilaca, „vlasnik“ ste velike moći.

I velike odgovornosti.

Postoji li razlog zbog kog na vašem profilu već dugo nema Barbarinih fotografija?

Zato što ne volim da svoj lični život ističem i njime dajem inspiraciju za naslove na portalima. Kada su mediji u pitanju, mnogo toga mogu da predvidim, ali naslove još uvek ne mogu. Nekad su toliko čudni da me iznenade.