Milica Dabović: MOLILA SAM BOGA DA MI SPASE SINA

Nakon što je prvi put da njen naslednik Stefan proveo nekoliko dana u bolnici, poznata košarkašica otkriva da ni sama ne zna kako je preživela te dramatične momente...

Košarkašica Milica Dabović (37) mislila je da će avgustovske dane provesti mirno, radeći s polaznicima svog košarkaškog kampa koji je organizovala na Tari. Naravno, s njom je bio i njen sin Stefan, jer se od njega, bukvalno, ne razdvaja. Prva tri dana prošla su u najboljem redu, a onda se Stefan odjednom umirio, što mu nije svojstveno. Dobio je simptome karakteristične za blaži grip, ali ništa nije ukazivalo da su pred njim i Milicom dramatični dani.

– Lekarke koje rade na Tari dale su mu lekiće, ali temperatura ga je stalno mučila. Osim lekovima, probala sam da je spustim i nekim tradicionalnim načinima, ali sledećih nekoliko dana priča se ponavljala – preko dana bude bolje, a kad se približi veče, postao bi vruć. Naravno, to je uticalo na njegov apetit, koji i inače nije naročit, pa je stvarno bio slab. Sledeća naša stanica bila je bolnica u Užicu, gde su mu dali infuziju. Nadajući se da će mu od nje biti bolje, krenuli smo ka Beogradu. Međutim, kad smo stigli ispred zgrade, rekla sam mami da je njemu još gore, i da ćemo opet kod lekara. Pitala sam moju komšinicu Cecu gde je najbolje da ga povedem i odmah sam krenula u Institut za majku i dete. Kad smo stigli, toplomer je pokazao četrdeset stepeni, pa su lekari pomislili da je u pitanju početak upale pluća. Ubrzo se ispostavilo da Stefan istovremeno ima upalu uha, konjunktivitis i virus koji prouzrokuje tako visoku temperaturu – priča Milica, koja je u tom trenutku bila van sebe. Budući da Stefan nikada ranije nije bio ozbiljnije bolestan, nije znala šta treba da radi. Srećom, uz nju je bila njena sestra Ana, koja je brinula i o njoj i o Stefanu.

– Strah me je do te mere obuzeo da sam samo sedela, plakala i molila Boga da mu se brzo vrati sjaj u očima, a Ana je razgovarala s lekarkom. Dodatno sam se šokirala kada sam shvatila da ostajemo u bolnici. Prva dva dana Stefan je prespavao, a ja ne znam ni kako sam ih preživela. Posebna priča je što u dečjoj bolnici shvatiš koliko je dečaka i devojčica ozbiljno bolesno. Neverovatna ljubaznost lekara i medicinskih sestara jedina je pozitivna stvar po kojoj ću pamtiti te dane. Srećom, kad je osvanuo četvrtak, sve se promenilo. Stefan je ponovo bio onaj stari.

Slušajući Milicu, nametnulo se pitanje da li se plašila ovakvih situacija kada je, zajedno sa Stefanom, prošlog oktobra krenula u Valonu. Iako je mogla da računa na pomoć ljudi iz kluba, nije svejedno biti sam, s malim detetom, daleko od kuće. Milica kaže da u njenim mislima nikad nema “tamnih oblaka”:

– Mnoge majke provode život u strahu da će se njihovom detetu desiti nešto loše, ali meni je to neshvatljivo. Kad neko naglas izgovori te svoje strepnje, toliko burno reagujem da se skoro posvađam, jer to nema nikakvog smisla. Šta god da radimo ili mislimo, desi se ono što je moralo da se dogodi, samo što je nekad nešto lepo, a nekad nije. Jutros, kad smo izlazili iz bolnice, setila sam se reči naše majke, koje je ponavljala posle svake naše utakmice, bez obzira na to da li je završena porazom ili pobedom – samo nek ste žive i zdrave. Dok smo se vozile od bolnice do kuće, Ani sam rekla – pogledaj koliko čovek gubi živce zbog bezbroj stvari, a jedino je zdravlje bitno!