Marina Tucaković: Odbolovala sam više nego što treba za jedan život

Najuspešniji tekstopisac na ovim prostorima još prolazi kroz najveću životnu borbu i priznaje kako nije očekivala da je toliko ljudi podrži i pomogne, a veoma oprezno govori o oporavku koji je još pred njom

Da se lekarima javila čim je primetila prve simptome bolesti, možda Marina Tucaković (65) danas ne bi prolazila kroz silne probleme tokom oporavka od kancera dojke. Međutim, za to ne mogu da je okrive oni koji razumeju koliko je patila otkako je izgubila sina Miloša. Po sopstvenom priznanju, Marina je od tada sebe stavila na poslednje mesto, a ako ikakva uteha za tragediju postoji, potražila ju je u radu, po kojem se proslavila. Danas priznaje da ju je rad zapravo vodio dalje ka propasti te da su baš takve okolnosti dovele do toga da se problem razvije. Marina je iznova pokazala da je pravi borac, pa se u poslednje vreme nižu optimistične prognoze u vezi s njenim zdravljem. Pri susretu s našom ekipom imala je iskren osmeh, kakav nemaju ni najzdraviji ljudi.

Odlično izgledate, da li se vaše zdravstveno stanje drastično poboljšalo?

- Hvala vam, malo šminke, ovoga i onoga, zaista znači. Mada, za divno čudo, mogu vam reći da dobro izgledam i bez šminke. To, valjda, znači da se moje zdravstveno stanje popravlja. Koristim razne kreme i vitamine, ali u velikoj meri zaslužna je i hemoterapija na koju idem. Moji prijatelji se šale da umesto hemoterapije odlazim na tretman za podmlađivanje.

Da li se slično osećate iznutra?

- Zavisi od dana, ali mnogo mi je bolje nego ranije. Još to nije „šampionski“, ali guram napred i to je najvažnije. Kako je bilo, sada sam super. Trudim se da budem u dobrom društvu, volim da odem na neko dešavanje, iako me je ranije mrzelo, jer tako živnem.

Prošli ste čak deset zračenja, to je sigurno strašan atak na organizam.

- Jesam, i to čak dan za danom. Međutim, kao što rekoh, meni je to prijalo, ozbiljno to mislim.

Rekli ste da pijete sokove od aronije i cvekle, pomaže li alternativna medicina?

- Treba probati sve, pa i to. Sve što prija organizmu, ne može da škodi. Ipak, pre svega, pomogla mi je klasična medicina. Dakle, operacija, hormonska terapija, citostatici, te stvari su dale najbolji rezultat.

Nedavno ste otkrili i da ste za bolest znali i pre nego što vam je zvanično ustanovljena.

- Određeni znakovi bili su prisutni. Imala sam promene na dojci, sve češće mi je bivalo loše, ali ja sam to svesno ignorisala. Najviše zato što se čovek, prirodno, plaši promene načina života. Verujte da je u mnogim slučajevima kasnog otkrivanja to bio razlog. Zato sam vest dočekala relativno mirno.

Da možete da vratite ovih nekoliko godina unazad, šta biste uradili drugačije?

- Verovatno ništa. Čoveka ne možete promeniti i njegov karakter uvek ispliva na isti način.

Navike niste promenili, evo, niste se odrekli pušenja. Da li to sebi nekad zamerate?

- Naravno da zameram, ali i oprostim. Nisam pušila kada mi je bilo baš loše, to je trajalo jedno osam meseci, što govori da mogu bez cigareta. Međutim, vratila sam im se. Zapalim, povučem dim pa ugasim, ali ne bi trebalo ni to da radim.

Kaže izreka da je život svakome doneo muka koliko može da ih podnese. Vama ih je doneo zaista mnogo, šta to onda govori o vašoj snazi?

- Za mene je stvarno bilo i previše. Mislim da sam odbolovala i za više od jednog života. Međutim, ne slažem se sasvim s tom izrekom. Verujem da svako može da preživi tragedije, samo toga nije ni svestan. A o sebi, nažalost, nisam naučila ništa. Zato i rekoh da bih sve učinila isto. I pre kancera i gubitaka, mislim da o sebi nisam mnogo znala, tako je i danas.

Deo lečenja provodili ste u Nemačkoj, a deo kod nas. Da li ste zadovoljni negom koja vam je ovde pružena, u odnosu na iskustvo sa Zapada?

- U Nemačkoj je sve to „skockanije“ jer mnogo ulažu u to, međutim na našem institutu rade sjajni doktori, osoblje je ljubazno, dobra je atmosfera. Pravo da vam kažem, ne bih ih menjala jer mislim da mnogo znaju.

Smatrate li da osoba koja se suoči s dijagnozom kancera ne sme da klone duhom?

- Duh mora da postoji jer sve dolazi iz glave. Ipak, važno je i biti realan. To podrazumeva da niste ni preterano optimistični, ni pesimistični. U životu sam najčešće bila realna, ma koliko ponekad to bilo surovo. Pustila sam da stvari idu svojim tokom, slušala sam lekare i eventualno uzela ponešto „sa strane“ što bi mi preporučivali. Danas se nadam da su bolničke postelje za mene prošlost. Odem jednom mesečno na kontrolu i to je sve.

Kada vam je bilo najteže?

- U početnim fazama, kada nisam znala šta me sve čeka, a posebno kada sam morala na operaciju. Međutim, čak i tada imala sam duh o kome govorimo. Nikada nisam pomislila da odustanem.

U kojoj meri vas je posao zaštitio od negativnih misli?

- Naprotiv, smatram da me je posao uništio. U nekom trenutku nakupilo se toliko posla da sam mislila da ću se ubiti, sve me je to iscedilo kao limun. S druge strane, sada kad se oporavljam, posao me pokreće da se borim. Prija mi ovaj „penzionerski“ status koji podrazumeva da radim koliko mogu, iako su svi navalili i traže od mene i moguće i nemoguće.

Podrška porodice sigurno je bila presudna, kako su vaš suprug Aca i sin Milan podneli vašu bolest?

- Mislim da je njima bilo teže nego meni, čak je moj suprug više propao nego ja. Briga koju je sve ovo vreme osećao odrazila se na njega i fizički i mentalno. Bio je veoma zabrinut za rasplet ove drame, mada ja mislim da se najviše plašio ko će da mu kuva ako me više ne bude (smeh).

Kuvate li mu redovno?

- Svakog dana kuvam, jer želim da se osetim korisnom u kući. To radim u pauzama pisanja, tako da i, kada ne radim, gledam da nečim budem okupirana.

U iskustvima poput vašeg pokaže se ko su pravi prijatelji. Šta ste vi spoznali?

- Pokazalo se da su svi moji prijatelji bili pravi, zbilja ne mogu da izdvojim nekoga ko je uradio suprotno. Svi su bili uz mene i više nego što sam očekivala, da budem iskrena. U životu sam uvek svima bila pravi prijatelj i pružala sve od sebe, valjda mi se sada to i vraća.

Jelena Karleuša često je isticala koliko je uz vas u svemu ovome.

- Meni je Jeca mnogo pomogla, ne mogu da vam opišem koliko. Najviše su mi značile reči koje mi je upućivala. Dosta smo razgovarale dok je još Divna bila na lečenju i delila mi je korisne savete. Nažalost, njena majka je preminula, ali o tome nismo mnogo govorile. Bila je kod mene nakon njene smrti, ali nisam želela da je previše uznemiravam tom temom. Više smo govorile o poslu i planovima za naredni period.

Kakvi su vam planovi?

- Muzička scena se dosta menja. Izluđuje me ta situacija, mada možda je i dobro da se neke stvari iskristališu. Mladi neka teraju taj njihov fazon, a mi stariji ćemo po svom.

Šta mislite da predstoji u vašoj borbi?

- Velika neizvesnost, ali biće šta će biti. Opet bih naglasila da sam realista, zato tako i posmatram stvari.