Glumac Igor Pervić preminuo je posle teške bolesti u 52. godini u stanu svoje majke, koja je do kraja birinula o njemu, a na poslednji ispraćaj nije mu došla bivša supruga balerina Jelena Tinska.
Tinska se od glumca oprostila javnim pismom:
– Nisam ni sanjala da ću jednog dana pisati o Igoru. I to baš u trenutku u kome je, nažalost, napustio ovu dimenziju. Ali eto počinjem tu neobičnu priču.
Danas sam bila u jednoj televizijskoj emisiji u kojoj sam govorila o njemu. U početku sam negodovala, čak sam želela da sve to odbijem, ali onda sam odjednom promenila mišljenje, motivisana gestom moje ćerke Ljubice. Ona je bila svedok naše veze i zaljubljenosti, zavolela je Igora takvog kakav je bio. Ljubica je sklona praštanju i na njenom fejsbuk profilu osvanula je fotografija na kojoj smo nas dve sa Igorom i njenim malim sinom Feđom.
Napisala je onaj divni Hemingvejov tekst iz knjige “Za kim zvona zvone”, a koji glasi: Nijedan čovek nije otok, sasvim sam za sebe, svaki je čovek deo kontinenta, deo zemlje. Smrt svakog čoveka umanjuje mene jer sam obuhvaćen u čovečanstvo. I zato nikad ne pitaj za kim zvono zvoni – tebi zvoni.
Dakle, danas zvone zvona za Igora Pervića.
LET U STRAST
Ako treba pamtiti, onda je naše upoznavanje bilo prava filmska priča. Bila sam na londonskom aerodromu Hitrou, u crnoj svilenoj haljinici Iv Sen Loran, čekala sam da čujem poziv za let. Nisam imala nikog, nikog bitnog u svom emotivnom životu i pomislila sam: “Eh što se sad ne pojavi neki princ, neko ko bi mi ukrao srce”. Okrenula sam se i ugledala Igora. Stajao je, smeškao se i gledao me.
Znala sam da je to Igor Pervić. Nismo se nikad upoznali, ali jednom sam prošla pored njegove kuće u Dositejevoj i videla ga kako nešto radi oko auta. U to vreme radila sam dve predstave sa njegovom majkom Lidijom Pilipenko i slušala mnoge priče o njemu, kako je lep, kako ga saleću devojke. I da, zaista, bio je više nego lep, prosto neodoljiv.
Dakle, na tom londonskom aerodromu spontano smo počeli razgovor, ušli u avion, seli jedno pored drugog i Amor je odapeo svoju strelicu. Sa mnom je leteo dramaturg Milovan Zdravković, a mi smo ga apsolutno zanemarili. Bilo je očigledno da nas je udario grom i Milovana smo, kasnije, proglasili za kuma.
Nakon toga se više nismo razdvajali. Otišla sam kući tek da ostavim kofere, kako bismo se našli veoma brzo. Ceo mesec je trajala ta idila, krenuli da radimo predstavu “Danteov pakao” u KPGT-u u Šećerani kod Ljubiše Ristića. Bilo je kao u snu. Ali snovi ne traju dugo. Igor se, posle kratke pauze, vratio svom poroku, i malo-pomalo Danteov pakao je postao naša stvarnost.
Ja nisam imala iskustva sa drogom. Nisam znala ništa o tome. I plašile su me sve te njegove promene raspoloženja. Sve te strahote koje su uzimale maha. U međuvremenu smo se venčali, a ubrzo i otputovali u London kod moje kćerke. Taj put otkrio je da lgor kog sam upoznala na aerodromu više nije postojao. Sve je bilo teže i dramatičnije. Pokušavala sam da odem, ali volela sam ga. I on mi nije dao da odem. Ako bih otišla, on je davao sve od sebe da me vrati. Obećavao je da će opet sve biti u redu, slao poruke, pisao pisma.
IMAO JE SVE
Ali kad vas taj đavo uzme pod svoje, nema vam spasa. A đavo zvani droga opet ga je zarobio, s njim je bio od njegove trinaeste godine. Taj kratki period posle lečenja bio je jedini u kome nije bilo tog đavola. Tada smo se sreli i zaljubili. Kasnije je bilo sve gore i gore i, nažalost, ružno se završilo među nama.
lgor je bio lep, talentovan, duhovit, šarmantan, obrazovan, pametan i nadasve nesrećan, jer nije mogao da se otrgne iz kandži droge. Njegova smrt me je zapravo rastužila. I oprostila sam mu sve. Šteta je što je jedan život tako završen. Život čoveka kome je Bog sve dao i koji je to izgubio. Najtužnija sam sada zbog njegove majke.
Nisam otišla na poslednji ispraćaj. Inače imam problem kad je u pitanju izloženost nečijeg tela. Smatram da je to vrhunska intima i da treba da budu prisutni samo najbliži. Ne želim da pamtim taj tužni trenutak. Mi smo se mnogo voleli i ružno rastali. Sada su ostale samo tuga i lepe uspomene.
