Darko Lazić kaže da je bio spreman da digne ruku na sebe da je ostao nepokretan posle teške saobraćajke, koju je doživeo 23. oktobra prošle godine!
Pevač priča da je bio agresivan tokom oporavka u Selters banji, da je iz nemoći plakao skoro svako veče i koliko mu je verenica Marina Gagić pomogla da se izbori sa depresijom.
Šta se tačno dogodilo kobnog jutra, kada si doživeo saobraćajku?
- To veče sam ranije legao da spavam, jer sam prethodno radio četiri noći zaredom. Međutim, pozvao me je drug na jedno slavlje i ja sam ustao, obukao se, jer sam želeo da ga ispoštujem. Kod njega sam popio četiri rakije, što je ništa za onog ko može dosta da popije. Potom sam krenuo kući. Odvezao sam druga u Pećince i nastavio za Brestač. U jednom momentu mi se mnogo prispavalo, pa sam stao kraj puta i otvorio krov kako bi me hladan vazduh presekao. Ali bilo mi je mnogo hladno, pa sam ga zatvorio i pustio grejanje. E to me je ubilo. Nakon toga se bukvalno ničega ne sećam...
Šta je sledeće čega se sećaš?
- Posle više od 20 dana sam se probudio. Bolnice u Zemunu se uopšte ne sećam, sve vreme sam bio pod lekovima. Kada sam otvorio oči, mislio sam da je sve bio košmar. Sve sam čuo, video, ali sam bio paralisan. Dežurna sestra tada mi je rekla da sam jaukao od bolova, da sam počupao sve elektrode sa sebe... Bilo je jezivo. Uplašio sam se da neću moći više da hodam, pogotovo kada sam video da sam po sredini tela rasporen i da ne mogu da se pomerim. Pitao sam ćaleta: "Je l' mogu da hodam", a on mi je rekao da ću moći. Nisam bio siguran, pa sam pitao i sestru, koja mi je rekla: "Mislim da će sve biti u redu".
Ni oni nisu bili sigurni da nećeš ostati bogalj?
- Nisu. Zbog toga sam psihički pukao. Razočarao sam se u sebe što sam dopustio da mi se sve to desi samo da bih ispoštovao druge. Da su mi rekli da ostajem paralizovan, rekao bih im: "Bolje da nema, ne treba mi život, koji sam đavo ostao živ." Tada bih bio na teretu svima.
Koji je najteži momenat koji pamtiš?
- Boravak u Selters banji mi je najteže pao. Tamo sam bio najagresivniji, najnervozniji, plakao sam svaki dan. Pao sam u bedak što sam u kolicima, što ne mogu na noge. Pokušavao sam uz pomoć terapeuta da ustanem, ali nisam mogao. Desnu nogu ni danas ne mogu da pomerim jer mi je palo stopalo. Rekli su mi da ću u toj nozi imati večitu paralizu. Smorio sam se zbog toga, ali u medicini dva i dva nisu četiri. Tu se nikada ne zna, jer medicina napreduje iz dana u dan. Učim se da živim s tim, jer je moglo da me nema.
Marina je bila uz tebe u najtežim trenucima.
- Svaka druga žena bi u takvoj situaciji odustala od svega i digla ruke, možda bi i abortirala, jer nije znala da li ću ostati živ. Ali Marina je pokazala da je uz mene kada je bilo najteže. Odlučila je da rodi, po cenu i da mene nema. Zbog svega toga me je raspametila. Šta je sve ona pretrpela pored mene, a ništa nije morala.
Jesi li srećan što ćeš dobiti dečaka, pošto već imaš devojčicu?
- Naravno. Ja pravim decu po želji. Kaže Marina da bi volela da drugo bude ćerka, a ja kažem: "Rešeno." Samo reci da znam kako čarape da obujem, pošto se za devojčice normalno obuvaju čarape, a za dečake kontra. Okreni, obrni, vodiš ljubav u čarapama.
A u bivšu ženu Anu Sević? Tvoja majka se razočarala u bivšu snajku...
- Nezahvalno je bilo tada pitati moju majku za bilo šta jer je ona u tom periodu bila razočarana u sve i svakog. Majka kao majka, dete joj je u opasnosti, pa je to rekla. Kažu mi da je Ana bila dva, tri puta u bolnici. To je lepo od nje. Ni to nije morala. Ana ima svoj život. Naša jedina tema je Lorena, tako neka i ostane. Nije nam išlo i to je to.
Priča se da duguješ silne pare jednom menadžeru, za kog radiš dok mu ne isplatiš sav novac.
- Jeste, tačno je, odrađujem ono što sam zadužio. Hoću da vratim svima i da budem miran!
