Otkad je postala majka osmogodišnje Lucije, pevačica je na nogama po čitav dan i rano ide na spavanje. Članica žirija "Pinkovih zvezdica" koristi svaki trenutak da bude sa svojim detetom koje odgaja uglavnom sama
Talentovana, vredna, profesionalna, odličan organizator i predana svakom poslu do kraja Leontina Vukomanović davno je postala mnogo više od pop zvezde estradne scene. Velika pevačica, kompozitor i tekstopisac poslednjih godina najviše radi sa decom. Osnivač je i dirigent hora Čarolija i pomoćnik direktora za programe Dečjeg kulturnog centra Beograda.
Da li vam prija kad vam kažu da ste žena zmaj?
- Navikla sam. Zovi me i grnče, samo nemoj da me razbiješ. Svejedno mi je šta se priča, ja najbolje znam kako se snalazim u sopstvenoj koži.
Mnogo radite. Mora li toliko?
- Ili sam se navikla, ili - nema ko. Volela bih da me neko zameni u studiju dok snimamo, ili u kontaktima sa kompozitorima, pesnicima, tekstopiscima.
Samohrana majka izgleda mora duplo da zarađuje...
- Veliki deo vremena provodim u automobilu, dovozeći i odvozeći ćerku Luciju iz škole, organizujući njeno i svoje vreme. Prilično sam ograničila njene aktivnosti. Ona voli sport, ide u muzičku školu, učila je i nemački... Od svega toga ostala je samo muzička škola. Ne stižem.
Jeste li ambiciozna majka?
- Nisam. Sto puta sam joj rekla: "Sine, bilo bi nam lakše da ne ideš u muzičku školu." Ako nema ambiciju da se time bavi u životu, bolje je odustati na početku. Ona nije dete koje voli da provodi vreme u kući. Uglavnom je u parku, penje se na drveće, voli baštu, životinje, bube. Sada juri strižibube i gundelje, skuplja ih.
Važite za jaku ženu. Zašto jakim ženama nema ko da pomogne?
- Suživot sa jakom ženom je veoma težak. I njoj je teško. Ne može da očekuje da njen partner nema svoju ličnost i svoje obaveze, pravo na život, a jake žene uglavnom to traže. Jake žene su dobre za prijateljstva. Otkad sam majka, moja prijateljstva su uglavnom sa ženama koje imaju decu. Deca nam se druže, pa i mi. Imam ekipu majki sa kojima letujem, deca imaju svoje zabave, a mi svoje parče vremena.
Da li se vaš ovakav način života naslućivao dok ste bili devojčica?
- Oduvek sam bila dinamična, štreber, morala sam sve da znam. Sama sam upisala klavir, niko me nije terao. Strogo vaspitanje bilo je vezano za izlaske i školu. Meni je majka verovala. Nijednim gestom nisam ugrozila njeno poverenje. Kod nas je pomalo vladao matrijarhat, mama je odgajala mene i moju sestru Adelu, jer je tata radio u inostranstvu. Kad bi dolazio, strogoća se podizala na vojničku disciplinu. A podržavali su me u svemu.
Da li ste model primenili na Luciju?
- Htela sam da ne budem poput moje majke, što se kasnije pokazalo kao problem. Želela sam da svom detetu dopustim sve što je meni bilo zabranjeno. Ne vozi bicikl - slomićeš ruku. Ne penji se na drvo - razbićeš glavu. Ne hodaj po vetru - dobićeš šarlah. U psihologiji se to zove negativno negujući roditelj. A Lucija je mene navikavala da ja radim sve što ona poželi. Mislila sam da je to dobro. Ali kada su došle obaveze, škola, onda taj model vaspitanja nije mogao da se izdrži. Tada sam preokrenula stvari. Bila sam popustljiva jer sam htela da dete bude dete, a ne vojnik. Ipak, obaveze moraju da se poštuju.
Svuda ste zajedno sa njom. Da li obe to volite?
- Ona ima moju beskrajnu ljubav, možda zbog toga jer sam je dobila u kasnijim godinama. Naš dan ne može da počne bez grljenja i maženja. Mnogi mi kažu da budem zahvalna što je takva. Ali da sam ja roditelj koji je okrenut sebi i svojim zadovoljstvima, mislim da bi bila više otuđena od mene. Ovako, najduže je ostavljam samu jedan dan. Odvojile smo se kada je išla na rekreativnu nastavu ili jezički kamp.
Uskoči li tata kao pomoć? Kakva je situacija posle razvoda?
- Naravno, uskoči kad god je u prilici. Nemamo određene dane kada je Lucija kod njega, već se dogovaramo. Često je na putu, jer je muzičar, a naši odnosi su sasvim zadovoljavajući.
Nekada ste punili naslovne strane, sada ste poslovna žena i majka.
- Naslovne strane su za mladost i brljivost. Koga je briga za ženu koja vodi dete u školu i legne da spava u devet uveče. Kada se setim mladih dana i šta smo sve moja drugarica Ivana Peters i ja radile, šteta je što tako ne mogu da se zabavljaju i naša deca. Pritom, nije bilo ni alkohola, ni cigareta, ni droge. Naše okruženje nije bilo poročno, zabave su se završavale urnebesnim smehom. Volela bih da je ovo vreme bezbednije i da naše ćerke dožive tako nešto.
Koje uslove bi trebalo da ispuni muškarac koji bi hteo da bude deo vašeg života?
- Prvo - da je nepušač. Drugo - da mu je tempo života takav da se raspadne od rada. Treće - da može na miru da večera sa mnom i legne mrtav umoran oko devet. I da me ne dira posle devet. U obilju posla, kada ste najopušteniji, najsrećniji?
- Kad odem na more. Već tri godine imam svoje specijalno mesto u Grčkoj. Kuća je na samoj plaži, samo je ukućani koriste. Nas tri majke ujutru pijemo kafu, deca spavaju. Same doručkuju i u spavaćicama izlaze na plažu. Ne javljam se na telefon. Sutra bih se preselila tamo, da ne radim ništa.
Šta se događa sa vašim autorskim muzičkim radom?
- Već dugo nemam vremena da resetujem sebe kao poslovnu ženu koja organizuje milion stvari na emociju koja je potrebna za pisanje ljubavnih pesama. Jedino mogu da pišem dečje, angažovane pesme o školi, Svetom Savi, ekologiji, kućnim ljubimcima... Otkad sam u Dečjem kulturnom centru i posao to traži od mene. U pop muzici se sada svašta dešava i ne vidim da postoji neka potreba za mnom. A ja volim da radim kada sam potrebna. Smatram svojim velikim uspehom što sam obnovila Dečje beogradsko proleće, sa konceptom da najbolji domaći pevači pevaju za decu. Da ostane nešto i iza nas.
A solo karijera?
- Ja sam svoju solo karijeru definitivno okačila o klin 2001. godine albumom "Sledeća".
