Glumac Nikola Đuričko važi za jednog od najvećih šoumena, harizmatičnog i duhovitog glumca kojeg naročito pamtimo po ulogama iz serije "Otvorena vrata", zatim kao Švabu u seriji „Vrati će se rode“, pukovnika Đolovića iz serije „Senke nad Balkanom“, filmova „Do koske”, „Montevideo“, „U zemlji krvi i meda“, koji je režirala slavna Anđelina Džoli. Sažeti sve Nikoline uspehe, koji je, osim kroz glumu, ostavio značajan trag i kroz pisanje, muziku, ali i režiju, traži više od jednog novinskog članka. Stand-up showom kroz koji na duhovit način otkriva nepoznate detalje iz svog života, Đuričko se pridružio skupini kolega glumaca „A“ kategorije, među kojima su Branko Đurić Đuro, Tarik Filipović i drugi, koji već neko vreme plivaju u vodama ovog žanra, piše "Azra.ba".
– Hvala za ovo da pripadam grupi A…Veliki sam poštovalac stand-up komedije. Još kao klinac sam s drugovima na nekim raspalim VHS-ovima gledao Prayera, Murphyja, Williamsa pa kasnije Billa Hicksa…, sve mi se činilo privlačnim. Stand-up ima jednu neposrednost u komunikaciji s publikom i to je ono što je mene privuklo. Ima neke užasne jednostavnosti i spontanosti u direktnom obraćanju. Kao glumac sam uvek neka uloga, a ovom prilikom sam ja, u svoje ime komuniciram s publikom. Mislim da publika voli da čuje i vidi mene privatno. Osim toga, čovek mora da ima želju da priča, a ja volim da pričam i volim da se ljudi smiju.
Kroz stand-up komediju se vraćate i u vojničke dane. Period odsluženja vojnog roka mnogima je pružio više odgoja i discipline nego ijedan ukor iz roditeljskog doma. Čemu su vas vojska i sav njen režim naučili?
– U 27-oj godini sam otišao na odsluženje vojnog roka i to zato što sam zakonski morao. Mislim da sam bio već prilično formiran kad se to dogodilo tako da nisam imao mnogo toga da naučim. Vežbao sam strpljenje i kako da se ne smrznem na – 20 stepeni. Nakupio sam i punu torbu neverovatnih priča i likova, jer to samo u vojsci ima.
Kažu da iz najvećih tuga, emotivnih lomova nastaju najlepše ljubavne pesme, a da težak život porađa i dobar humor, zašto je to tako?
– Smisao za humor, naravno, može da bude deo nekog odbrambenog mehanizma, ali postoji neka granica. Čini mi se da se šalimo poprilično iz muke, ali da bismo se stvarno iskreno i punim srcem smejali, moramo da se osećamo sigurno i raspoloženo. Moguće da je moj smisao za humor nastao kao sredstvo bežanja od dosadne stvarnosti pre nego iz muke.
Vaš otac je pilot. Nekom logikom sinovi često nastavljaju očevim koracima, ali vi niste. Zašto ste se odlučili za glumački poziv?
– Nažalost, nisam pokazivao sklonost ka tome. Moj uspeh u školi je takođe ukazivao na moju slabu koncentraciju, a letenje je jedna ozbiljna stvar i mora da se bude vrlo racionalan. Moji su se roditelji upoznali kao padobranci, a ja još nikada nisam skočio iz aviona, što ću jednom sigurno probati.
