Vesna Dedić je potpuno otvoreno progovorila o svim životnim aspektima, od poslovnog do ljubavnog.
Sa stavom da se razbolevamo zbog nedostatka ljubavi, autorka kultne emisije "Balkanskom ulicom" uživa u vaspitanju ćerke Lenke. Mnogo radi, ali ima dovoljno vremena za ono što život čini srećnijim.
Autorka deset bestselera trenutno piše novi. Biće to roman o sudbinama tri junakinje različite dobi nakon 5. oktobra 2000. Sve se promenilo, kaže, od moralnog kodeksa do osnovnih postulata vaspitanja ćerki, od životnih navika do životnih ciljeva. Čudi se gde je nestao Beograd njene mladosti, kad je sve radilo do dva noću, a danas je pust u ponoć.
Volite Danila Kiša. Kakvi su bili vaši "rani jadi" u periodu odrastanja? Šta je bilo najteže?
- Da... Za roman "Kao leto" inspiracija mi je bila Kišova rečenica: "Bio sam bolestan od neizlečive mladosti". I ja sam, iako odavno nisam mlada. U detinjstvu sam bila zrelija i obzirnija nego danas. Čak i obrazovanija. Sve me je interesovalo i sve jade sam uspevala da potisnem, jer je moja generacija tako vaspitavana. Govorili su nam da je sramota plakati, kukati ili pričati o problemima. Mi smo delovali kao bezbrižna generacija iako smo imali milion briga... Danas je sve drugačije. Umesto "sve drži u sebi jer sve suprotno je sramota", danas važi "sve izbaci iz sebe, jer sve drugačije vodi u bolest.
Kad bi vam dali nekoliko redova da opišete porodicu u kojoj ste rođeni i rasli, kako biste opisali roditelje, brata, nekog dragog člana porodice?
- Tata je bio vojno lice. Visok, šarmantan, obrazovan i lep. Mama je bila lepotica, dvanaest godina mlađa od njega. Mene i brata vaspitavala je strogo, ali vrlo moderno za to vreme. Upućivala nas je na razne aktivnosti i potencirala da pored osnovnog, moramo da budemo i muzički obrazovani, da mnogo čitamo, izlazimo, uživamo u životu i - radimo. Bilo je sramota provesti dan u spavanju. To je ostavilo trag i na mene i na mog brata Đorđa. I sad, kao zreli ljudi, oboje imamo vrlo optimističan stav prema životu i oboje od jutra do mraka radimo. Ipak, uspevamo da budemo i dobri roditelji, ali i lideri kad je reč o organizaciji provoda. Tata nas je davno napustio, ali uspeo je da doživi da postanemo svoji ljudi. Mama je svoju liniju vaspitanja prenela i na petoro dece mog brata i moju Lenku. Beskrajno sam zahvalna i svojim roditeljima i svom bratu što sam gradeći život daleko od njih imala taj bekap, koji nikad nisam iskoristila, ali je lakše kad znaš da postoji - kaže Vesna za "Kurir".
Da li vam je reč razvod ružna?
- Nije. Ružno je ono što dovede do razvoda i ono što se desi posle, ako sujeta jednog partnera poremeti odnos prema deci. Odavno sam se razvela, te možda više nemam ni osećaj. Sve sam odbolovala, pregurala i veliki sam zagovornik srećnog razvoda umesto trpljenja u ime bilo čega.
Imate bogatu karijeru - novinarka, književnica, voditeljka... Šta od toga najviše volite da radite?
- Sve. Časna reč. Nekako sam uspela da u svim tim svojim zanimanja podmirim svoje kreativne potrebe. Dodajmo tome i da sam vlasnik izdavačke kuće "Dedić", partner u školi novinarstva "Officina" i u projektu "Bulevar ženskih tajni" sa Sanjom Marinković. U tim aktivnostima uspela sam da zadovoljim svoju potrebu za društveno odgovornim radom.
Koji talenat nemate?
- Nemam talenat za kolektivne sportove. Ne znam lepo da crtam. Ne znam da zašijem lepo čak ni dugme. I nikad mi nije pošlo za rukom da uzgajam cveće. Nemam talenat da prećutim nepravdu i neznanje. Da, i najtragičnije - nemam nikakav osećaj za prirodne nauke. Teška mi je i tablica množenja. Ne znam napamet ni broj telefona rođenog deteta.
Možete li normalno da živite od svog posla?
- Poslednjih nekoliko godina mogu, kad se spoje prihodi od svih delatnosti. Moja plata na RTS je ispod iznosa prosečne plate u Srbiji. Da živim kao samohrana majka samo od plate koju dobijam za "Balkanskom ulicom", bila bih socijalni slučaj, kao i većina samohranih majki. San mi je da realizujem bar jedan projekat koji će uticati da samohrane majke dostojanstvenije žive.
Šta vam se dopada u današnjem načinu života, a šta ne?
- Sve mi se dopada osim činjenice da vreme protiče brže nego što je nekad teklo. Ja sam ubeđena da su sati nekad sporije prolazili. Otkriće budućih vekova trebalo bi da bude neko smislenije računanje vremena. Ubeđena sam da sam ja pre stigla do pedesete nego moja mama i da je moja ćerka pre stigla do punoletstva nego što sam ja.
U vašim romanima ima mnogo ljubavi. Mislite li da se sve u životu vrti oko toga?
- Sve što jesmo i što nismo je posledica okolnosti u kojima smo bili voljeni i onih u kojima nam je nedostajalo ljubavi. Mislim da su i sve bolesti nastale zbog ljubavne izdaje koju smo trpeli. Bolest je veća što smo duže trpeli.
Kako žene da nose svoje godine i stare pametno?
- Ne znam. Tek sam počela da starim i pitajte me to za desetak godina. Uvek sam osluškivala svoje telo i svoje srce, pa sam stil života, ambicije, način ishrane i želje prilagođavala sa svešću o svom životnom trenutku i, naravno, životnom trenutku svog deteta.
Kafane, ručkovi, noćni život, pesma, kafa s drugaricom... jesu li to antidepresivi? Ima li ih još?
- Sve što ste nabrojali i - rad. Novi izazovi su najbolji antidepresiv. Junakinja mog romana "Seti se naše ljubavi" kaže: "Meni je rad ulepšavao život između dva ljubavna razočarenja." Delim isto iskustvo, naravno, i cenim činjenicu da živim od onoga što radim s ljubavlju.
Zašto je nekim ženama, poput vas, jedan brak dovoljan?
- Eh... Nije dovoljan jedan brak. Sada bih sve potpuno drugačije. Udavala bih se i posle prvog razvoda i rodila bar još dvoje dece. Nisam imala hrabrosti usled straha da ponovo ne doživim izdaju i nisam znala, u ovoj turbulentnoj zemlji, da li ću moći da iznesem odgovornost za egzistenciju. Žene poput mene imaju izražen osećaj odgovornosti i nikad ljubav i brak ne doživljavaju kao vruć krompir koji ćeš staviti u ruke partneru. Greška! Ako je krompir vruć, smisao braka i jeste da imaš kome da ga prebaciš ako peče. Ja sam to kasno shvatila.
