Marina Tucaković, poznati tekstopisac, pred kamerama je prvi put otkrila o borbi sa kancerom, lečenjum, kroz šta je sve prošla...
Marina je govorila i o najtužnijem danu u svom životu, kada je pre 10 godina izgubila sina, zbog čega nije htela da vidi nalaze obdukcije, da li je negde pogrešila kao majka...
- Moja karijera traje 40 i više godina. Ono što je prijavljeno u autorskoj agenciji SOKOJ stoji da je nešto preko 3.000 tekstova ali mislim da ih realno ima između 4 i po i 5 hiljada. Nije mi napamet padalo da ću ja ovo raditi celog života. Počela sam sa nekim klincima iz kraja, radili smo akustičnu muziku. Onda sam počela da pišem za festivale. Kao hobi. Studirala sam ekonomiju, imala glupe klinačke snove da budem frizerka... Naravno ništa od toga. Ako nešto ne znam ne znam da namestim kosu i nikad nemam frizuru. E sad i moje ime se pamti, naročito zbog prezimena. Tako je kako je... I eto postala sam to što sam. Ko uđe na estradu, tpo je neka vrsta droge, teško je pobeći od toga. Ja mislim da sam tek počela da pišem super kada sam počela da pišem za Olivera Mandića, Zanu, Slađanu Milošević... Moji počeci su Oliver i Zana.
O SMRTI SINA
Neke stvari zaista treba izdržati. Ne postoji za majku ništa strašnije.
- On je imao nekih problema sa narkoticima i baš kad se sredio, posle jedno 4-5 godina on se samo jedno jutro nije probudio. Ja sam ga našla. Strašno... Ušla sam u njegovu sobu i zatekla sam to što sam zatekla. Tada je Miloš imao 24 godine. Prvog decembra će biti 10 godina od kako se to dogodilo. Uvek sam imala strah da će nešto da mu se dogodi. Ode vam dete na eksurziju pa se bojite kako će da stigne. Uvek imate strah za osobe koje volite. Interesantno, ja tu noć... On je bio toliko veseo, toliko smo se smejali, nisam zaista mogla da imam loš predosećaj. Koliko sam imala ranije iz strahova... I eto baš se dogodilo to čemu se tad sigurno nisam nadala. Nisam to očekivala. Taj dan je trebalo da idem u žiri u jednu emisiju. To je bio trenutak ludila i trezvenosti. Samo sam napisala - Ja ne mogu da dođem u emisiju. Izvinite, meni je sin upravo umro. Imala sam toliko neke profesionalnosti i svesnosti da javim da me ljudi ne čekaju.
O SUZAMA
- Ne plačem... Ja sam očigledno te svoje suze potrošila ranije na sekiraciju u vezi sa decom, mužem. Ja sam to otplakala mnogo pre nego što se to desilo. A možda bi mi bilo lakše da sam mogla da plačem. Ovako sve to nešto krijem u sebi, borim se protiv tih suza. Možda bi bilo bolje da ih pustim jednom... Nisam želela da vidim rezultate obdukcije. Šta mi to znači. Da li je to bilo srce, da li je nešto uzeo... Kakve to veze ima. To mi nije bitno. Ne interesuje me šta su mediji pisali. A to ako su pisali da sam loša majka... A šta to znači? Ja sam sa tom decom bila 24 sata. Imali su sve, vodila sam računa ali eto društvo ih je povuklo. Uvek se sve svali na roditelji. Uvek sam im pokazivala svoju ljubav. Možda je moja ljubav bila loša. Možda ne znam, da sam ih manje volela... Da sam stegla srce, da nisam davala kad traže... Možda se to ne bi desilo. Uvek se čovek pita gde je pogrešio. Odgovor je jedino to da sam ih ja volela na način koji nije dobar. Ako je neko bio uz tu decu, posebno uz Miloša u tim situacijama, onda sam to bila ja. Ja sam se posle njegove smrti nisam radila nekoliko meseci. Imala sam podršku, muzika mi je bila u krvi i ja sam to morala... Prvi tekst koji sam napisala posle te pauze bilo je za Daru Bubamaru "Mami, mami da me omami". I posle sam nastavila sve kao što je bilo i do tad, što se posla tiče...
O BOLESTI
- Karcinom dojke, krenula voda ka plućima... Pakao sam prošla. Ali jednostavno kad sam bila smeštena na onkologiji polusvesna nekako niakakv strah nisam osećala. Bilo je ono - Biće šta će biti. Izgubila sam dete, šta može gore da mi se desi. Jel tako? Sad je bolje, hvala Bogu. Videćemo šta će biti. Ja sam znala da će se to meni desiti. Mnogo sam se loše osećala, mnogo sam se nervirala... Imala sam tu ranicu koju sam ignorisala... Ja sam znala da sam bolesna. Ali stvarno sam znala... Svesno nisam otišla kod lekara. Imala sam i privatnih problema i onda to čovek zanemari. Ja sam sebi nekako bila na poslednjem mestu. U jednom mi je trenutku bilo veoma loše... Uradila sam analize. Prvo sam videla da mi je šećer 22. I to sam u međuvremenu zaradila... Onda sam videla da su tumor markeri povećani. I onda sam otišla tamo, i uklopila sam se. Živ se čovek na sve navikne. Moj muž i moj sin su oni bili najviše tu. Naravno i moji prijatelji. I Ceca i Jelena i Ana Nikolić i Boki su bili uz mene... Ova bolest mi je dobro donela da sam vratila veru u ljude. Dobrih ljudi ima i dalje. U mom slučaju su se ljudi pokazali... Ali ne zato što im ja trebam, jer ja sam mogla da umrem. Ali njihova podrška mi je mnogo značila. Išla sam dva puta u Nemačku na tu imuno terapiju. I to je pomoglo. Pijem lekove koje moram, sad u decembru imam neke još kontrole. Đavo nikad ne spava i toga čovek treba da bude svestan. I to kao samo budi sve vreme pozitivan, ja mislim da čovek treba da bude realan. Malo sam se ulenjila, prija mi da ne radim... Ali evo počela sam i sa poslom. Uradila sam jednu pesmu za Acu Lukasa, počela malo za Milicu Pavlović, pa za Anu Nikolić.
OMILJENE PESME
- Omiljene su mi "Kukavica", "Idi dok si mlad", "Podseti me šta to beše ljubav"... Volim "Dođavole sve", "Flojd, Flojd", "Insomnija"...
O PEVAČIMA
- Najlakše mi je da radim za Acu Lukasa. On ništa ne zakera i ne zamera. On zna da ću ja za njega da uradim dobro, da me vuče jer je dileja... A ja volim dileje, ne volim obične ljude. I on samo uzme tekst. Moj muž i Aca se stalno sude. Bila je to neka loša kombinacija sa mojim mužem i sa njim. Ali i dan danas se oni vole. Najteže mi je bilo da radim za one koji mnogo zanovetaju. U poslednje vreme mi Jelena Karleuša dušu vadi oko tih tekstova. Ali opet i ona je nekako ubeđena da ja njoj želim dobro. I nađemo se na kraju. Haris Džinović je veoma zahtevan kad se radi, uvek hoće nešto da menja. Sve manje sam tolerantna, pre svega zato što mislim da znam bolje od njih. A znate kakvi su pevači... Misle da su najpametniji, možda su u pravu ali mislim da znam više od njih. Meni se sviđaju i drugi koji rade ovaj posao, nisam sujetna, ne mislim da sam najbolja.
ŠOPING KAO STRAST
- Ja volim šoping. Snađem se... Kad ne mogu peške, ja u kolica pa me vodaju po radnjama. Pa šta...
