Ono što je za Britance Ber Grils, to je za nas Andrej Maričić. Ovaj rođeni Beograđanin, kroz objektiv kamere, dovodi gledaocima udaljene krajeve sveta i način života njihovog stanovništva.
Dok gledamo reprize "Bez granica sa Andrejem" na N1, naš avanturista i pustolov priprema nove emisije sa putovanja sa kojih se nedavno vratio i koje će prikazati od jeseni. Šta je sve Andrej Maričić otkrio, što će vas ostaviti bez teksta, saznajte u nastavku.
Nedavno ste se vratili iz Indonezije, Tanzanije i Turske. Šta vas je posebno iznenadilo?
- Indonezija je prevelika zemlja da bih mogao da je istražim za mesec dana, pa sam se vraćao dva puta da bih je upoznao na što bolji način. Jedan deo tog puta već je emitovan u prvoj sezoni, a u drugoj gledaoci mogu da očekuju da vide stvari u koje neće poverovati čak i kada budu gledali, posebno na Sulaveziju gde je sve vezano za kult mrtvih i gde pokojnici žive sa porodicama i 10 godina nakon smrti. Tanzanija je prva destinacija u Africi, kontinentu koji će biti predmet istraživanja ove, ali i naredne godine. Volim Afriku. Konkretno, u Tanzaniji sam živeo sa dva plemena, Bušmanima i Masajima, istraživao čuveni Serengeti i Ngorongoro krater, upoznavši čitav divlji svet Crnog kontinenta. Jedna od najlepših ekspedicija do sada. Početkom leta sam otišao i do Turske, a glavna lokacija bila je Kapadokija, zemlja „Kremenka i Kamenka“, podzemnih gradova i čuvenih balona. Pored Indonezije, Tanzanije i Turske, biće i epizoda iz Maroka i Južne Afrike, koje su moje naredne destinacije do kraja godine.
Da li i dalje na snimanja idete sami?
- Naravno, tako sam počeo i tako će zauvek ostati. Ne volim društvo na snimanju, pada mi koncentracija, nisam fokusiran, a i ne mogu da dobijem ono što želim - realnu situaciju koju želim da prikažem ljudima koji to gledaju. Sam sam i tada sam najsigurniji u sve što radim. Jedina prava podrška može da mi bude supruga, jer poznaje me bolje od bilo koga i zna u svakom momentu da reaguje na način na koji bih i sam reagovao. Ponekad, kada lokacija dozvoljava i njeno slobodno vreme, krene sa mnom, i to mi mnogo znači.
- Svako putovanje je izazov samo po sebi. Iako se pripremim za svaku ekspediciju, uvek ostavim taj faktor iznenađenja jer ne želim da idem negde a da znam baš sve. Zato obožavam istraživanja na terenu, uvek idem korak više i nadam se da ću otkriti nešto novo. Tome težim svaki put kada poletim iz Beograda. Izazova je bilo toliko da bih danima mogao da pišem ali možda najveći je bio „kako izaći iz neprohodne džungle sa groznicom koja te polako ubija danima, kada si malaksao i nemaš snage da stojiš na nogama?” To mi se desilo na ostrvu Siberut, 200 kilometara daleko od obala Sumatre u Indijskom okeanu. Živeo sam sa plemenom Mentavaj i nakon nekoliko dana se otrovao vodom iz reke koja je bila puna bakterija i nedovoljno prokuvana. Šaman me je spasavao danima a kada su videli da mi ne pomažu mnogo, nekako su me kroz džunglu doveli do čamca i par sati kasnije bio sam u selu, na sigurnom. Završio sam na infuziji i nekako se izvukao. Da me sada pitate da li bih se vratio tamo odgovor bi bio DA, odmah, jer ne volim da ostavim neispričane priče, posebno ako se radi o tako retkom plemenu kao što je Mentavaj.
Koje mesto vas je oduševilo?
- Odgovor na to pitanje u mom slučaju je nemoguć jer toliko toga sam prošao, iskusio, istražio, doživeo, da je teško napraviti neki iole uži izbor. Poslednje oduševljenje doživeo sam u bušmanskom plemenu Hadžabe, sa kojim sam živeo desetak dana, daleko u nepristupačnim predelima Tanzanije, danima hoda od najbliže civilizacije. Tamo sam proslavio i svoj rođendan, živeo njihovim načinom života, ali ih i naučio nekim stvarima koje do tog momenta nisu imali prilike da vide i iskuse. Neobjašnjiv osećaj zadovoljstva i satisfakcije što sam imao priliku da upoznam pleme koje polako izumire i kojeg zovu s razlogom “poslednji od prvih”. Divnih nekoliko epizoda biće sa Bušmanima.
- Ljudi. Ne oni koji su predmet mog interesovanja i zbog kojih organizujem ekspedicije u razne zabiti, već oni koji se nađu na tom putu, crpu mi energiju i unose nemir. Zato volim da sam sam. Takođe, snimati sam je nekoliko puta teže nego imati ekipu, ali to je moj izbor i nemam problema s tim. Da, teže je, sporije, ali na kraju dana, srećan sam što sam dobio ono što sam i želeo, koristeći svoje ruke, noge, energiju i želju da izguram nešto do kraja.
Kako se hranite i šta je najgadnije što ste probali do sada?
- Nema tu mnogo izbora kada je hrana u pitanju jer moram da jedem ono što jedu ljudi sa kojima živim, a pošto su to uglavnom plemena, na meniju sam imao do sada mnogo toga, naravno, ono što se nalazi u prirodi. Povratio nisam nikad, iako sam bio u mnogo situacija da to uradim jedući stvari koje, nisu lepe ni za oko, a kamoli za stomak. Vremenom sam postajao otporniji na gadosti pa sam recimo sa Bušmanima bez problema jeo živu džigericu, minijaturnog primata galaga…
- Tokom istraživanja toliko sebe dovedem u stanje umora, da počinjem da zaboravljam naredni korak, noge mi klecaju, oči se sklapaju, ali nikada ne odustanem od zacrtanog. Dan je gotov kada snimim poslednji kadar zbog koga sam uključio kameru tog jutra. Takav moraš da budeš, da ne odustaješ kada je najteže. Pauzu pravim samo kada spavam i to je to. Radim ono što volim i možda najlepši posao koji sam mogao da zamislim da ću ikada raditi. Pronašao sam sebe, i pronalaziću se dokle god budem mogao da nosim ranac na leđima, kameru u ruci... do poslednjeg daha, biću tamo negde, tražeći odgovore.
