Uma Turman o svojoj prošlosti: Srećna sam što sam dobila neke bitke!

Smatram da posedujem dozu smelosti, a ona se odnosi na moju borbu sa samom sobom. To je spremnost da ustanem i pokušam ponovo. Ne radi se o tome da li ću pasti, nego kako ću se ponovo podići. I te padove sam u životu doživela više puta...

Poznata i višestruko nagrađivana glumica Uma Turman je rešila da otkrije svoja univerzalna pravila za sreću, zadovoljstvo i uspeh, koje je spoznala sa svojim četrdesetim godinama, piše Elle.

Nekadašnja autsajderka, Uma Turman je od samog detinjstva do započinjanja glumačke karijere u Njujorku prošla kroz brojne izazove u životu. Put do uspeha nije bio nimalo lak, te su prva angažovanja, suočavanja sa gubicima i očekivanjima dovela do drugačije percepcije sebe, ali i sveta oko nas.

Kako kaže, godine i samo iskustvo su je dovele do višeg stepena svesti kada je drugačije počela da gleda na sve životne izazove, koji su bili i lepi, i teški i upitni.

Sukobljavanje dobrih i loših prilika je ključno za njen rast i progres, te je danas zahvalna na svemu što je postigla, naučila i saznala, što je rešila da podeli sa damama širom sveta...

Šta je za nju uspeh, smelost, najvažniji poslovni poduhvat, ali i rečenica koju bi sebi rekla pre 20 godina, saznajte u nastavku....

Kako bi definisala smelu osobu?

- Po mom mišljenju, smela osoba mora da bude hrabra. Lično, smelost se odnosi na svakodnevnu meditaciju, koja služi za uzimanje daha i pronalaženje snage.

Ovu osobinu retki ljudi imaju, a odnosi se na stalno pokušavanje i borbu, ali i spremnost istraživanja stvari, koje ljudi misle da ne možete da uradite. Jednostavno, mi živimo u sredini gde ljudi vole da ocenjuju i kategorišu druge. Ipak, ovo vreme je donelo i potrebu za promenama. Slobodno mogu da kažem da danas, kao zajednica, ljudi žele da pomeraju granice. I dok se dešavaju očajne stvari u našoj kulturi, kao što je rodna neravnopravnost, ja smatram da ipak postoji određeni napredak u vidu višeg nivoa empatije i poštovanja prema drugima. Mi se kao društvo borimo za progres, iako se čini kao da ponekad povlačimo konopac.

Da li si ti smela?

- Smatram da posedujem dozu smelosti, a ona se odnosi na moju borbu sa samom sobom. To je spremnost da ustanem i pokušam ponovo. Ne radi se o tome da li ću pasti, nego kako ću se ponovo podići. I te padove sam u životu doživela više puta...

Jedan od primera za to je bol u leđima koji sam osećala duži vremenski period. Kada sam otišla da uradim magnetnu rezonancu, doktor je počeo da mi se smeje i rekao mi je: Znate da ste polomili tu kost pre pet godina. Ja sam bila: Ne (smeh). Dakle, znate, smelost može biti samo hrabrost da vidite svoje poraze kao mogućnosti. To mogu da objasnim rečima: Ok, ovo je bolno, ali šta mi to nudi? Šta je gubitak, a šta dobitak?

Jednostavno, ako nešto ne probate, samim tim ste na gubitku... Danas, sa svojih četrdeset godina drugačije doživljavam stvari. Interesantno je na koji način sada procenjujem uspeh, preuzimam krivicu za neke neuspehe i gubitke, pa i želim da oprostim sebi i drugima. Koliko god ovo naivno izgledalo, ništa od ovoga nisu male stvari...

Da imaš mogućnost, šta bi rekla sebi pre 20 godina?

Sada kada se osvrnem na prošlost, mislim da je dobro što sam imala razna iznenađenja, i dobra i loša. Srećna sam što sam na neki način dobila u bitkama, i što sam naučila kako da ih zaustavim. U jednom trenutku bih rekla sebi: Ne osuđuj, videćeš... I videla sam. Krajni rezultat se odnosi na visok nivo empatije za druge ljude, nešto što nikada nisam mislila da mogu da postignem.

Da li postoji nešto što su uradila u svom poslu a što je suštinski važno za bitisanje čoveka?

- Postoji jedna čudna stvar koju volim kod svog posla: mogućnost da izražavam emocije pisca ili nekog kreativca, i udahnem empatiju i život u karakter lika, sa kojim možete da se identifikujete, tako da se oni ne osećaju usamljeni. Neka od stvari koju sam uradila, a koju volim najviše je definitivno serija Hysterical Blindness, koja pokazuje ljudima da otvorenost uma najviše artikuliše, oslobađa i leči...