Mlada glumica Tamara Aleksić, koja je nedavno pozajmila glas engleskoj slikarki Bei u animiranom igranom filmu “Petar Zec”, sa nestrpljenjem očekuje premijeru filma Who is my husband, rađenog u koprodukciji sa Amerikancima.
- Radujem se televizijskom filmu koji je rađen za američko tržište u kome prvi put glumim na engleskom jeziku sa francuskim akcentom. Da stvar bude još simpatičnija, moja junakinja Bridžit ima ukrajinski mentalitet. Mog tatu tumači Dragan Mićanović, koji je tokom snimanja bio vrlo inspirativan kolega. Naučila sam od njega kako plasirati neočekivanost i iskrenost u replici na jedan veoma lagan i pitak način i fascinantno mi je bilo da ga gledam kako radi, na primer, scenu tuče - priča Tamara Aleksić za “Blic TV magazin” koja je skrenula na sebe pažnju ulogama u serijama “Šešir profesora Koste Vujića” i “Santa Maria della Salute”.
Na početku Tamarine karijere stariji kolega Ivan Bosiljčić joj je rekao da je teže biti glumica nego glumac. Da li se sa ove vremenske distance slaže sa njegovim mišljenjem.
- Biti glumac ima svoje izazove, kao što ima svoje izazove biti glumica. Drugačiji su i drugačije se manifestuju. Ima dosta ljudi koji i dalje veruju u slabije i jače polove, pa samim tim drugačije se ophode, drugačiju vrstu manipulacije koriste, drugačija su očekivanja. Budalaština. No, svaki čovek je za sebe i na njemu je kako će to da hendluje. Moraš da znaš kako da odreaguješ u skladu sa svojim bićem i osećanjima, a da ne ugroziš nekog drugog. Bitno je stati iza svojih načela jer se nikad ne boriš protiv nepravde samo za sebe, već i za sve posle tebe koji se mogu naći u sličnoj situaciji.
Na pitanje da li smatra da u našem društvu ima ravnopravnosti između muškog i ženskog pola, odgovara da postoji i jedna i druga strana i da je za početak činjenica da postoje razlike u platama.
- Nisam zagovornik toga “mi smo isti”. Nismo, i to je lepota naše razlike. Ali mi smo samo skup unutar skupa koji se zove ljudi. To je to zapravo. Nisam zagovornik ničeg što insistira na separaciji kada bi trebalo da sjedinjuje. To možda hipik u meni progovara. E sad, koliko god nismo isti, trebalo bi da budemo ravnopravni kao taj veći skup ljudi koji jesmo, da bi to bilo tako, moramo biti ravnopravni kao muškarci i žene. Ne može moja drugarica koja je na istoj poziciji u firmi kao njen kolega da ima manju platu. Ne možemo da se vodimo floskulama poput “nemoj je sad, nervozna je ako me razumeš” na radnom mestu ili u intervjuu pitati mog kolegu neka superinteresantna pitanja, a mene “šta ćeš obući za premijeru”. Najstrašnije od svega je što mi je to pitanje postavila žena. Dakle, živi, pusti druge da žive, ali na svom primeru - inspiriši, samim tim menjaš. Samo iz ljubavi i kreativne snage, nikako iz destrukcije - ističe Tamara.
