Odrastajući uz roditelje koji su nju i brata učili da jedino trudom i istrajnošću može da se dođe do željenog cilja, glumica Anđelka Prpić (36) strpljivo je gradila karijeru.
Na samom početku profesionalnog puta umela je da se našali i sebe nazove “kraljicom užeg izbora”, misleći pritom na to što su reditelji na kastinzima između nje i još jedne koleginice uvek nekim čudom birali tu drugu. Nakon maestralno odigranih uloga prvo u seriji “Žene sa Dedinja”, potom u regionalno popularnom projektu “Andrija i Anđelka”, a naposletku i u monodrami “Šta me snađe”, rođena Požarevljanka pomenutu titulu zamenila je novom, ovoga puta odabranom od publike – komičarka bez premca.
Da komedija nije jedini žanr koji je privlači, Anđelka je dokazala nedavno kada se prepustila radu na psihološkom trileru “Jedini izlaz”, koji publika od 11. februara može da pogleda u bioskopima. U pomenutom ostvarenju harizmatična glumica prvi put igra glavnu dramsku ulogu, dok se istovremeno oprobala i kao producent.
Šta vas je navelo da se, osim glumačkim poslom, u filmu “Jedini izlaz” pozabavite i produkcijom?
Ovo nije stvar koju sam radila zbog novca, niti nešto u što sam se upustila čisto da ne sedim besposlena. Za mene je ovaj proces značajan na svakom nivou. Veliki je to izazov i zadatak bio. Želela sam da učestvujem u kreiranju čitave “torte” do samog kraja. Da ispratim kako se u montaži sve to mesi. Vidim sebe u budućnosti kao nekoga ko će reći: “Želim da radim s tim i tim, ajde da smislimo šta bismo mogli”. U tom smeru me put stalno vodio, eto i svoju predstavu “Šta me snađe” sama sam inicirala, naravno, uz pomoć Ganeta Pecikoze.
Kako je tekao proces kreiranja lika Ane Kolar, jeste li imali pojačanu odgovornost budući da je reč o prvoj filmskoj ulozi?
- Ana ima disfukcionalnu amneziju. Usled velike traume, njen organizam, kako bi se odbranio, odlučio je da potisne određena sećanja. Znala sam šta to znači u teoriji i to je sve. S Bojanom, mojim psihoterapeutom, ozbiljno sam radila kako bih razumela ta stanja. Najveći problem je bio taj što se Anine psihoze ne manifestiju ekstremnim psihološkim ponašanjem, već su to promene koje mogu da dokuče samo članovi njene porodice, što je bilo možda čak i najteže odglumiti. Dosta mi je bilo teško da razumem i zašto sa sinom nema slobodnu komunikaciju, zadržava osećanja i ne reaguje kada bi trebalo, što je potpuno suprotno od onoga kako ja funkcionišem. Bio mi je izazov da pokažem ljubav koju gaji prema njemu tako da se ona na prvi pogled ne vidi. Sada kada pogledam film, svakoj sceni pronalazim manu i mislim da nisam dala dovoljno. Samokritična sam i čini mi se da bih sve ponovo uradila da mogu (smeh).
Često se danas može čuti da su se ljudi zbog brzine vremena u kojem živimo odrodili i udaljili. Kako uspevate da održite dve decenije duga prijateljstva?
- Nas šest smo odrasle zajedno, aktivno se družimo od petog razreda. Po dve smo bile u odeljenjima, zajedno smo se držale i kroz gimanziju i posle na fakultetu. Iako su one studirale u Beogradu, jedino ja u Novom Sadu, stalno sam trčala kod njih i one kod mene. Sve smo u životu prošle zajedno i dok nisam osnovala svoju porodicu, nisam mogla da zamislim da mi se bilo šta lepo ili ružno dogodi a da to ne podelim s njima. Sazrevale smo i postajale takve kakve smo danas upravo jedne zbog drugih. Želim svom sinu da ima isto takvo okruženje.
Učite li ga da pažljivo bira prijatelje ili dopusti da bude biran?
- Kao i mi kada smo bili mali, tako je i s našom decom. Mogla je meni mama iz najbolje namere da priča šta želi, to se sve naravno negde beleži i od toga se čovek posle leči (smeh). Uprkos tome, uvek sam radila po svom. Morala sam da udarim glavom u zid i sada je tako, ne umem drugačije. Ponosna sam što smo se mojih pet drugarica i ja međusobno odabrale i to smatram svojim uspehom, kao i prijateljstva s Marijom Kilibardom i Anjom Mandić. Takođe, verujem da moj život ni približno ne bi bio ovakav da nisam srela Maju Noveljić. Ona je moj životni guru. Kao starija sestra mi je. Kada se osvrnem na poznanstvo s njom i njenim suprugom Nebojšom Romčevićem, često sebi umem da kažem: “Bravo, svaka čast”. Volela bih da Jakša prepozna vrednost koju imam u prijateljima, koji su tu i u dobru i u zlu. Istovremeno sam svesna da će se u životu susresti s razočaranjima, ma koliko ja želela da ga od toga zaštitim.
Nedavno je počeo da se bavi voditeljstvom, ali i glumom. Da li je to bila vaša inicijativa i način da ga na vreme sklonite sa ulice?
- Kada vidi drugu decu da trče za loptom, Jakša se pita: “Šta je ovima”. Više voli da sedne da se ispriča nego da skače i zato smo insistirali da se rekreativno bavi sportom. To je jedina stavka na koju smo ga “terali”, za sve drugo smo ga pustili da sam bira. On je sada i voditelj i glumac. Naspram njega, ja sam smešna (smeh). Imao je ulogu u filmu “Toma” i seriji “Azbuka našeg života”, dok ima i svoju emisiju na TV "Kazbuka". Znam da deluje kao da sam ja tu umešala prste, ali zapravo je on sam zahvaljujući svom poznanstvu s novinarkom i urednicom Mašom Đorđević dobio angažman.
Pratite li vaspitni model svojih roditelja ili nastojite da se vodite intuicijom?
- Uglavnom intuicijom. Umem da budem popustljiva, što nije dobro, ali isto tako smatram da nametanje ume da bude kontraproduktivno. Sećam se sebe u njegovom uzrastu. Satima sam umela da sedim za pisaćim stolom svesna da mi ništa iz knjige preda mnom ne ulazi u glavu i time se ništa postiglo nije. Imamo otvoren odnos i dogovor po kojem moraju da se rade stvari koje su dobre po zdravlje, sve ostalo mislim da treba da ide spontano. Kod nas nema moram i treba, nego hoću i želim. Smatram da svojim primerom deci dajemo najbolje lekcije.
Da li sa sinom otvoreno pričate i o simpatijama?
- Donedavno je gotovo sa svima pričao o tome, sada lagano to već postaje tajna. Zapravo, stekla sam utisak da mu je dosadilo. U fazonu je: “Dobro, ajde, pitaj me šta te zanima (smeh).
Kada ćemo na temu ljubavi i partnerskih odnosa moći ponovo s vama da razgovaramo?
- Kada se bude dogodilo nešto što ću smatrati vrednim pomena, sigurno ću se pohvaliti.
Komentari (0)