Nakon šest godina ljubavi zvezda serije “Klan” i njegova izabranica s Tenerifa verili su se i već otpočeli pripreme za glamurozno venčanje, koje će istoga dana upotpuniti i crkvenim...
Iako se poznaju deset godina, od čega šest uživaju u emotivnoj vezi, glumac i voditelj kviza “Štoperica” Uroš Jovčić (31) i njegova izabranica, influenserka i pevačica u usponu Dženi Martin (27) izgledaju kao da su se tek juče prepustili svojoj ljubavi.
Romansu koju su otpočeli nakon premijernog prikazivanja filma “Montevideo, bog te video”, nedavno su krunisali romantičnom veridbom, a priznaju da bi, ako pandemija utihne, voleli da uskoro, u prisustvu 200 zvanica, stanu i pred matičara. Kako je i uz čiju pomoć Uroš organizovao prosidbu, da li je Dženi dobila svoj prsten iz bajke, kako teče potraga za idealnim svadbenim prostorom i venčanicom i šta im je sveštenik poručio, otkrivaju za "Story".
Uroše, koliko dugo je u vama tinjala želja da zaprosite Dženi?
Uroš: Ne dugo. Ne bih voleo da se naljuti, ali zaista donedavno nisam mnogo razmišljao o tome. Znao sam da bih u nekoj daljoj budućnosti želeo da imam decu i to je sve, ali isto tako sam se vodio potrebom da zauvek ostanem Petar Pan. Par meseci pre nego što smo, na njeno insistiranje, otpočeli zajednički život odselio sam se od roditelja i počeo da živim s bratom. U tom periodu dosta sam snimao, imao sam novca i slobodu da radim šta sam želeo, da izlazim, okupljam društvo, putujem... S druge strane, budući da su roditelji živeli na pet minuta od nas, znao sam da mogu da računam na domaći skuvan obrok i to da će mama s vremena na vreme doći da nam po stanu pospremi. Uživao sam i nisam želeo da se odreknem momačkog života. Onog momenta kada mi je Dženi postavila ultimatum i kazala da ćemo ili otpočeti zajednički život ili okončati vezu na daljinu, znao sam da ne želim da je izgubim. Budući da je iz ljubavi prema meni pristala sve da napusti i s Tenerifa se preseli za Beograd, nisam mogao da budem bezobrazan i vučem vodu na svoju vodenicu. Pristao sam na njen predlog iako sam se plašio da će to značiti da sam omatorio. Potpuno sam imao iskrivljenu percepciju koja je nestala onog momenta kada se uselila. Drago mi je što pored sebe imam osobu kao što je ona. Mlađa je, ali zrela i u nekim postupcima odgovornija i hrabrija od mene.
Dženi: Uroš malo preteruje kada tvrdi da sam mu dala ultimatum, ali činjenica je da je bilo mnogo teško održavati vezu na daljinu. Da sam živela u Hrvatskoj, odakle mi treba sat vremena do Beograda, bilo bi drugačije. Ali budući da karta iz Španije košta oko 500 evra, došla sam do zaključka da je bolje da od tog novca živim u Srbiji. Mislim da je za našu vezu bilo bitno da učinimo taj korak.
Dženi: Od devete godine maštam o svom venčanju. Tačno znam koji kreator bih volela da mi iskroji i sašije venčanicu. Sve sam odavno isplanirala do detalja (smeh). Moguće je da sam Urošu nekoliko puta spomenula koliko bih bila srećna da me zaprosi, ali mislim da nisam bila nestrpljiva kako on tvrdi da jesam.
Uroš: Nije bilo potrebno da mi bilo šta priča, primetio sam kako gleda bračne parove sa decom, dok je u poslednje vreme prestala i da izlazi i stalno imala potrebu da nešto po kući radi. Pomislio sam da lagano priprema teren za novi korak i da je stvarno vreme za to (smeh). Dok sam čekao idealan trenutak, moj rođeni brat je zaprosio svoju devojku, te nisam želeo da mu kradem njegovih pet minuta. Osim toga, plan mi je bio da na zajedničkom putovanju kruzerom od Dženinog oca prethodno zatražim njenu ruku. Nažalost, korona nam je pomrsila planove, tako da sam s budućim tastom na tu temu razgovarao tek nedavno na bratovljevoj svadbi. Nakon što sam mu na svom španskom jeziku izdeklamovao šta ja to hoću, čovek se raznežio i, naravno, dao mi saglasnost, što mi je bio dodatni motiv da krenem s planiranjem i realizacijom prosidbe.
Ko vam je u tome najviše pomogao i koliko meseci je ta priprema trajala?
- Brat i roditelji su bili tu da pomognu i posavetuju me. Nisam osoba koja o svojim planovima govori svima i javno. Vodim se onim “da ne čuje zlo” i često, čak i kada ostvarim želje, sreću tim povodom volim da podelim samo s najmilijima. Planiranje veridbe je trajalo zaista dugo. Budući da su mi se u glavi pomešale sve one stvari koje Dženi voli i ne voli, odlučio sam da potanko ponovo proučim njen ukus. Izokola sam je mesecima zapitkivao na tu temu i razmišljao da možda okupim naše drage ljude, da je odvedem na Avalu, angažujem muzičare, ali na kraju sam odlučio da je zaprosim u stanu. Verovao sam da ni ona ne bi volela da je u emotivnom momentu iko snima, slika i posmatra i bio sam u pravu. Moram da priznam da mi je čitava ta priprema pravila veliku tenziju i umarala me, pogotovo što 24 časa provodimo zajedno i nikako nisam uspevao da ugrabim trenutak da sve planirano sprovedem u delo. Osim toga, Dženi je vrlo intuitivna, sve oseti, predvidi pa sam dodatno morao da budem pažljiv i spretan u skrivanju (smeh).
S obzirom na njenu reakciju i suze radosnice, čini se da je iznenađenje uspelo.
- Dogodilo se da je ona tokom čitavog dana imala nekakve obaveze, što je značilo da ću biti sam u stanu i imati šansu da sve lepo organizujem. Kupio sam balone raznih vrsta, trakice, šampanjac, sve ukrasio po njenoj želji, napisao joj pismo, a potom otišao po nju na posao i odveo je u restoran u kom smo proslavili prvu godišnjicu veze. Kada smo krenuli kući, zamolio sam je da ode po našu kucu i izvede je da je prošetamo i kazao da ću je sačekati isped zgrade. Polako sam za njom išao do stana i strpljivo čekao da otključa bravu i upali svetlo. Dok je čitala pismo koje sam joj namenio, pojavio sam se iza nje s gitarom i odsvirao joj serenadu, a potom se s prstenom u ruci spustio na koleno i zamolio je da se uda za mene. Sada, kada je sve gotovo, drago mi je što sam se odlučio za taj korak, ali budući da sam mesecima zbog toga bio pod tenzijom, u šali sam joj rekao da mi neko vreme ne spominje planiranje svadbe (smeh).
Dženi, koja je bila vaša prva reakcija kada ste videli dekorisan stan?
- Budući da je moj rođendan bio dva dana posle toga, pomislila sam da je pogrešio datum (smeh). Tek kada sam malo bolje pogledala natpise na balonima i pročitala pismo, shvatila sam o čemu se radi, a nakon što se iza mene pojavio s gitarom počela sam da plačem i u suzama bila naredna dva sata. Nisam mogla da verujem da se to konačno desilo (smeh). Kupio mi je prsten, poput onog o kom sam maštala. Nežan i predivan. Pet dana kasnije, kada je euforija prošla, bilo mi je krivo što se sve završilo. Pomislila sam zaprošena sam i šta sad (smeh).
Koliko daleko ste odmakli s planovima za svadbu?
Uroš: Tražimo restoran, pišemo spisak zvanica, a išli smo i u crkvu. Mada je Dženi kao katolikinja imala želju da postane pravoslavna hrišćanka, dobili smo informaciju da to nije neophodno. Sveštenik je samo imao molbu da decu vaspitavamo u pravoslavnom duhu. Poštujem svačiju veru i voleo bih da naša deca slave oba Božića.
Dženi: Kada je o crkvi reč, dogovorili smo se da me otac dovede do oltara. To je nešto što bi me učinilo vrlo srećnom. Takođe bih volela da toga dana ponesem princes-haljinu. Iako mi mnogi govore da neću moći da igram, smatram da je to jedini dan kada mogu da budem princeza i neću to da propustim.
Foto: Boško Karanović
Ako se uzme u obrzir da Dženinu najužu porodicu čini 19 članova, znate li već sada koliko ćete zvanica imati?
Uroš: Skromnih 200 (smeh). Daj bože samo da se ova situacija s koronavirusom promeni, da možemo gde god želimo da upriličimo svadbu i pozovemo sve te ljude.
Dženi: Ako dragi ljudi ne budu mogli da budu uz nas, sigurno ćemo sve odložiti.
Razmišljate li već sada o potomcima?
Dženi: Deca nam još uvek nisu prioritet, oboje dosta radimo. Nije momenat za to. Iako sam u Madridu završila glumu, s vremenom sam postala influenserka. Uporedo sam počela da se bavim i pevanjem. Nastupam kod Ognjena Amidžića u emisiji, a planiram i album da objavim.
Uroš: Počeo sam pripremu nove dečje predstave u režiji Đurđe Tešić "Hajdi" u "Buhi". Očekuje me premijera filma “Nebesa”, dok je ovih dana počela sa emitovanjem i serija “Klan”. Priveo sam kraju snimanje seije “Vreme zla”, gde igram mladog Dobricu Ćosića, a uporedo s tim vodim kviz “Štoperica”.
Komentari (0)