Slučaj Milene Radulović privukao je veliku pažnju javnosti. Istupanjem i priznanjem onoga što je doživela želela je da zaštiti druge polaznice ove škole, a podrška je stigla od brojnih prijatelja, kolega i velikog dela javnosti. Ipak, nemali deo se prvo oporavio od prvobitnog šoka, pa su postavili beskrupulozno pitanje: Šta je čekala devet godina da prijavi ono što se dogodilo?
Psiholog Aleksandra Janković za Story.rs govori o slučaju Milene Radulović
Cela Srbija je zanemela kada je glumica Milena Radulović hrabro istupila i priznala da je silovana sa 17 godina. Prema njenim rečima, to je učinio Miroslav Mika Aleksić, ugledni reditelj čiju škole glume je pohađala od 11 godine. To se nije dogodilo jednom. Istupanjem u javnost želela je da zaštiti druge polaznice ove škole, a podrška je stigla od brojnih prijatelja, kolega i velikog dela javnosti. Ipak, nemali deo se prvo oporavio od prvobitnog šoka pa su postavili beskrupulozno pitanje: Šta je čekala devet godina da prijavi ono što se dogodilo.
O tome koliko je teško žrtvi, posebno u godinama adolescencije, da progovori o traumatičnom iskustvu, za Story.rs govori klinički psiholog Aleksandra Janković:
Slučaj Milene Radulović, nemali deo se prvo oporavio od prvobitnog šoka pa su postavili beskrupulozno pitanje: Šta je čekala devet godina da prijavi ono što se dogodilo
– Odlaganje, odnosno odlučivanje osobe koja je bila žrtva bilo kakvog zlostavljanja, obično je rezultat i straha i stida i osećanja krivice koje može da ima mlada osoba. Kada se to događalo, ona je bila, uslovno rečeno, dete koje vrlo često ima tu vrstu reakcije na ponašanje nekog autoriteta. To je bila osoba koja je predstavljena kao autoritet, kao neko kome su je roditelji na kraju dali na poverenje, koja važi za uglednog pedagoga. Utoliko je situacija bila teža. Postoji osećanje stida da se to što se dogodilo iznese bilo kome upravo iz ovih razloga koji se sada pokazuju kao tačni. Verovatno je tada, u adolescentskom dobu, imala strah da bilo šta od toga spomene i naravno osećanje neadekvatnosti – ako se to meni dogodilo, a ne događa se nikom drugom, mora da nešto sa mnom nije u redu – rekla je Aleksandra i istakla da je potrebno vreme da se prerade događaji.
– Treba da prođe vreme, da se proradi ono što se dogodilo, ali i promene okolnosti. Pre devet godina, kada se to dogodilo, na to je ipak gledano malo drugačije. Vrlo je važna i ta specifičnost zanimanja jer postoji ozbiljna predrasuda, konotacija poslova kao što su, recimo, glumica, pevačica, balerina, kao da jedan broj tih mačistički nastrojenih predatora, pa i žena koje su sklone takvom načinu razmišljanja, između ovih zanimanja i žena lakog morala stavljaju znak jednakosti, otprilike: „Šta si ti očekivala kad si glumica”. Stvar je zato bila teža.
– Ovde postoji generalno nepoverenje u verodostojnost iskaza žrtve, kao da se mnogo lakše veruje počiniocu nekog dela, jer ona kao nema šta da izgubi, on je iskren pa priznaje delo. A kada se radi o tako suptilnim stvarima, kada osoba priča o svojoj slabosti i pokazuje ranjivost, to je nešto što većina ljudi teško da može da podnese zato što se sa osećanjima sopstvene slabosti prilično loše nose. Nemali broj žena ovu situaciju komentariše iz pozicije prepametnih i jakih osoba jer to se njima, eto, nikada nije dogodilo niti bi moglo da im se dogodi.
– U takvim odnosima postoji vrlo specifična relacija, tim pre što je ta osoba neko ko je autoritet i, po pravilu, najteže je za dete, adolescenta, pa i za ženu, da prijavi bilo kakvu vrstu seksualnog zlostavljanja jer je to neko ko je poznat, priznat i ko je, na kraju krajeva, autoritet ne samo u njenoj porodici nego i u široj javnosti.
– Zaista ne znam ko bi sebi pravio ovu vrstu ponovne viktimizacije, ona kao žrtva ponovo postaje žrtva ali sada kojekakvih komentara. Vrlo je važno sačekati šta će druga strana reći jer je u medijima i na društvenim mrežama potpuno prekršena pretpostavka nevinosti, što zaista nije dobro. Problem je jer se mi očigledno nalazimo u jednom vrlo specifičnom stanju i čak se u ovim uslovima mnogo lakše bavimo drugima, spremni smo da vidimo kod njih sve moguće mane i nedostatke. U ovom periodu trebalo je da naučimo empatiju, elementarno razumevanje, saosećanje sa osobom koja se našla u situaciji kao što je patnja.
Kada pogledate komentare, najtužnije je što su to ljudi koji hoće da na „hemijski način” očiste svoju biografiju. Veliki broj muškaraca koji piše na taj način i te kako su bili u poziciji da žene udare i eventualno zlostavljaju, to su ljudi koji imaju sasvim drugi prag tolerancije na agresiju –rekla je Aleksandra za Story.rs
neznam sta da kazem, mala je bila kada je krenula u skolu glume. Sigurno je bilo sramota da kaze. Treba deca sve roditeljima da pricaju.Ovo vise da se nikada neponovi.
Komentari (1)