Nikolina Pišel govori kroz šta je s decom ovog puta prošla tokom zemljotresa koji je pogodio Petrinju, ali je napravio štetu i u njenom rodnom Zagrebu, i s kojim osećanjima se neprestano bori dok se nada normalnom toku života
Dok je renovirala sto godina staru kuću, i još uvek radove nije završila, desio se novi potres, ovog puta je epicentar bio 40 kilometara dalje, u Petrinji. Ipak, ono što je harizmatična novinarka osetila tokom trideset sekundi trajanja udara, potpuno ju je paralisalo od straha, a psihički pritisak zbog stresa postao je neizdrživ. Posle toga je Nikolina spakovala kofere i s ćerkama Hanom i Unom stigla u rodni grad svog supruga Vidoja Ristovića, u kom nije boravila godinu dana.
Posle prošlog zemljotresa, u kom vam je porušen deo doma u Zagrebu, opet ste doživeli potres, doduše manjeg intenziteta. Kako je na vas delovao ovaj događaj? Koliko je bilo teško prolaziti opet kroz osećanja straha i očekivanja sledećeg udara?
- Zastrašujuće. Mislim da su sada već svi u Zagrebu, koji su prošli u martu kroz onaj pakao, prošli i prolaze kroz posttraumatski stresni sindrom. Teško je upoređivati se sada s ljudima u Petrinji i okolnim mestima, koji su užasno stradali u potresu i kojima je sve porušeno. Ljudi su ostali bez krova nad glavom i osnovnih sredstava za život. U trenutku kada se to sve dešavalo u Petrinji i okolnim mestima, nama u Zagrebu, koji smo bili na 40 kilometara udaljenosti, prolazilo je svašta kroz glavu jer nismo znali šta se događa, gde, koliko je strašno...
- Osetili smo samo impuls da pobegnemo iz prostorije u kojoj se nalazimo i da stojimo napolju bespomoćno dok se tlo pred nama izdiže u talasima. Takav je bio prizor. Osećaj straha postoji još uvek u svima nama. Ne znam da li ću ga ikada izgubiti. Uplašim se i kada pored mene prođe veći kamion pa osetim dobro poznati vibrirajući zvuk koga se užasavam. Ne znam da li ću se rešiti toga da imam spremnu torbu negde pored vrata, s najnužnijim stvarima za beg, i za boravak na otvorenom: toplu trenerku, ćebe, vodu i dokumenta. Treba da prođe dosta vremena da bismo nastavili s normalnim životom.
- U trenutku zemljotresa Hana je bila u kući koja je nastradala u prošlom potresu i još uvek nije obnovljena do kraja. Una je bila u vrtiću, a ja u kancelariji na kraju grada. Posle najstravičnijih 30 sekundi, kada se tlo dizalo, nastupila je tišina, čuli su se samo alarmi, sirene, plač i dovikivanje. Mi smo pola sata pokušavali da okrenemo jedni druge, linije su bile u prekidu pa nismo mogli da se čujemo. Nestalo je struje, vode i plina u većem delu grada, i nastupile su stravične gužve na ulicama zbog panike. Neizvesnost je bila velika dok nisam shvatila da su svi moji dragi u redu. Unu je moja prijateljica odmah uzela iz vrtića i povela je kod nje gde je provela ostatak dana dok sam ja smišljala gde ćemo da provedemo noć i šta ćemo dalje ako se nastave udari. Potres je načinio popriličnu štetu i u Zagrebu, jer sam videla da su zgrade delimično porušene na nekim mestima u gradu.
STORY : Odmah nakon zemljotresa planirali ste dolazak u suprugov grad, ali to nije bilo tako jednostavno, zar ne?
- Odlazak u Beograd bila je jedna od mogućnosti, ali nije bilo lako preći granicu zbog pandemije, između ostalog, morali bismo na brzinu da uradimo test za virus. U tom trenu sam razmatrala nekoliko opcija gde da odem i koga sve da sklonim. Moji roditelji nisu pristali da izađu iz svog stana, a inače žive na osmom spratu u Novom Zagrebu. Donekle su bili u boljoj poziciji od mene jer žive u novogradnji, koja bolje podnosi potrese od kuće stare 100 godina. Došle smo Hana, Una i ja, u čudnoj atmosferi i na brzinu spakovane. Još sam u nedoumici šta dalje da radim. Vratiću se u Zagreb za nekoliko dana, nakon što vidim šta se tamo dešava, ima li nove štete, i kada sve to “procesuiram” u glavi.
Komentari (0)