Književnica i slikarka otkriva šta joj je sve donela ova jesen
Kada Mirjana Bobić Mojsilović (61) televizijske gledaoce vodi po neobičnim, inspirativnim i zanimljivim mestima u našoj zemlji, sadržaj opisan iz njenog ugla može da ih "prikuje" satima ispred malih ekrana. Emisija "Srećna Srbija", na TV "Prva", u kojoj je Mirjana u ulozi domaćina, ne traje toliko, ali je zato vrlo dinamična i obiluje zanimljivostima koje na taj način samo omiljena srpska spisateljica i slikarka može da približi gledalištu. Beograđanki koju krasi vispreni duh i neverovatna energija ova jesen donela je dosta poslovnih novosti, pa je tako nedavno objavila i nov roman "Srce moje". Uz to, njena ćerka Mila skoro je doktorirala na Arhitektonskom fakultetu, što je dodatni razlog za sreću i ponos zgodne književnice.
- Nema velike sreće, velika sreća je samo zbir malih sreća. Evo, danas sam se vratila iz Valjeva, tamo sam snimala emisiju. I kad sam stala ispred spomenika Desanke Maksimović u centru Valjeva, mogla sam skoro da poletim. A kad sam posle sišla na obalu reke Gradac, imala sam ponovo šesnaest godina. Bilo je melanholično i prelepo - kaže Mirjana za "Story".
U današnje vreme smo sa svih strana okruženi svojevrsnim guruima za samospoznaju i put do "najbolje verzije sebe". Koji je vaš stav o njima?
- Pomislim samo na jednu ideju i smejem se ceo dan: "Ko nije slušao babu, slušaće lajf koučeve".
Kakvi muškarci mogu da vas privuku? Šta pravi muškarac mora da ima da biste poželeli vezu s njim?
- Mislim da najbolji odgovor na to pitanje daje moj novi roman, za koji mnogi misle da je moja autobiografija. A da li je tako – čitaoci će morati da odgonetnu.
Poznati ste među vašim čitateljkama kao omiljeni guru za ljubavne savete. Da li ima takvih saveta i razmišljanja o muško-ženskom odnosima u vašem novom romanu?
- Ne znam da li sam poznata kao neko ko daje ljubavne savete, ali svakako jesam po dobrim pričama. "Srce moje" je priča o nekim ljubavima koje su značajne u našim životima, kao uspomene, ali koje ne mogu više da se ostvare u stvarnosti. Zato o njima pišemo knjige i pesme ili ih stavljamo u stvarne i simboličke dnevnike.
Kakvo je vaše srce bilo pre a kakvo je danas? Da li ste i danas spremni da emocije dajete do kraja i bez daha?
- Moje srce je dobro srce, malo i ranjivo, bilo i ostalo. Problem je što maštoviti ljudi izmišljaju ljubav i tamo gde je možda nema. Pusto je srce koje voli samo svoga vlasnika. Drugim rečima, mnogo je bolje i inspirativnije voleti nego biti voljen.
Kada pomislite na prošlost, da li vam je žao zbog emotivnog trošenja i koliko je tu bilo pogrešnih a koliko pravih partnera?
- Nije mi žao ničega, iako je bilo promašaja i ljudi koji možda i nisu zaslužili da budu voljeni, ali u tome je suština života – ne dobiti uvek sve što želimo, od toga se raste.
Današnji frajeri i oni s kraja 20. veka... Možete li da ih uporedite i šta mislite da je uticalo na toliku promenu?
- Pošto se danas sve vrti oko materijalnog, oko tela, oko seksa, i čovečanstvo je žrtva tog koncepta, moguće je da su današnji muškarci, ali i žene, emocionalno nezreli – svi samo žele da poseduju drugoga i da pobeđuju. A onda tu nema mesta ni za jednu ljubav, osim za samoljublje i duboki prezir prema sebi i svetu.
Kako se najbolje leči slomljeno srce?
- Lepotom i umetnošću. I kad sam bila klinka, knjige su me vadile iz očaja, inspirisale i podizale. Knjige, muzika, izložbe. Jer, lepo kažem – stvarnost nije dovoljna.
Komentari (0)