Jedna od najpoznatijih i najpriznatijih srpskih glumica, koja se nedavno prošetala manekenskom pistom da bi podržala društvenoodgovorni projekat, za naš magazin pristala je da ponovo odigra ulogu modela, ali i da nam otkrije svoja najintimnija razmišljanja...
Možda i najupečatljivija ličnost domaće kinematografije i definitivno jedna od najvećih glumica našeg doba, umetnica Mirjana Karanović (63), uvek je glasno govorila ono što misli. Hrabra i iskrena do srži, imala je šta da kaže na mnoge goruće teme. Dobitnica najznačajnijih nagrada za glumu nedavno se uljučila u projekat u okviru “Perwoll Fashion Weeka” „Jači od straha“.
Cilj modne revije na kojoj je Karanovićeva učestovala, kao i cele akcije, bio je da poruke ohrabrenja stignu do svih žena koje se bore s kancerom dojke.
Javnost ste oduševili izgledom i stavom na modnoj pisti ali to nije bio vaš cilj učešća, već podrška ovoj, pre svega, edukativnoj akciji.
- Uvek se rado pridružujem akcijama koje imaju cilj da pomognu ljudima. Kada me je Nenad Radujević, direktor modne agencije „Click“, pozvao i pitao za učešće u kampanji, odmah sam pristala. Svi smo time pogođeni, najviše žene, zato moramo da podržimo jedna drugu kada su problemi sa zdravljem u pitanju. Moj otac je umro od kancera prostate i znam kako je to kada se strah od dijagnoze izmeša s procesom izlečenja, kao i kada pokušavaš da se skloniš sa strane, misleći da će to da prođe samo od sebe. Sada, kad on dugo nije sa mnom, znam da je njegovo stanje bilo mešavina straha i gubitka kontrole nad sopstvenim telom. Vođeni našim najdubljim strahovima, mi se pred bolešću ponašamo tako. Zato je ova kampanja važna – pomaže da shvatite da u svemu tome niste sami, da postoji podrška društva.
Koliko je važno uhvatiti se ukoštac s bilo kakvim problemom, uključujući i one emocionalne, odnosno psihičke?
- Teško je povezati razum i emocije. Iskustvo koje imam sa sobom i drugima kaže da emocije rukovode našim ponašanjem, ali da nas razum tera, nakon emotivnog bolovanja, da traumatične momene potiskujemo. Razum nas tera da racionalizujemo traume i shvatimo zašto smo bili povređeni. Ne znam emotivne tehnike, samo govorim kako ja pokušavam da uskladim razum i emocije. Kada stres prođe i emocije utihnu, ja razmislim o tome kako dalje da živim s tim što se dogodilo i da to popravim. Lakše je gurnuti sve pod tepih i ne misliti na to, ali baveći se tom tematikom, shvatila sam da ako problem ostane duže vreme pod tepihom, razvije se u nesnosan smrad koji je nemoguće ignorisati ili taj nerešeni problem može da prouzrokuje bolest.
Kako se danas osećate u svojoj koži? Da li vam je udobnije nego ikad i zašto?
- Dobro se osećam u svojoj koži, bolje nego pre nekoliko decenija. Gluma mi je pomogla da prevaziđem svoje probleme. Moji likovi su izgovarali stvari koje su za mene bile lekovite. Dobro se osećam jer imam više samopouzdanja, dakle, sve je u glavi. Shvatila sam da život nije lak niti bezbrižan, već zadatak koji, ako ne shvatiš kao svakodnevni rad, može da izazove probleme. Danas smo okruženi brzim rešenjima problema i isceljenjima, ali kod mene to nije bilo lako. Morala sam mnogo da se trudim da bih dostigla to što želim, a ja nisam bila do kraja sigurna da li je to to. Sad više nemam sumnju da sam postigla neki rezultat koji će biti zapamćen. U glumi postoje faze kada ste skrajnuti, kada vas ne zovu, ja sam to preživela. Danas imam sigurnost da ću, čak i ako nemam posla, osmisliti nešto kreativno čime ću se baviti. Moja glumačka egzistencija ne zavisi od drugih ljudi.
Komentari (0)